JA

Srbija (studentski protest 2017)

Još se srećem sa najblistavijim đacima svoje generacije… neostvarenim nadama… onima koji su mogli postati bilo šta, a uglavnom nisu postali ništa…

Uvek iznova postavljamo jedni drugima pitanja na koje niko ne može da odgovori. Uglavnom su to pitanja smisla. Da li ga ima? Da li ga je ikada bilo… kako nam je izmakao… šta je nedostajalo… i uvek isto mučno ćutanje jedne poražene generacije…

Kartamo se jednom sedmično u nekom zagušljivom podrumu… u nekom polusvetu u kojem smo ostali zaglavljeni… zagušljivo je i puno dima… sve teže se diše, a pluća traže svež vazduh… vape da ga udahnu...

Sedimo i bacamo karte…

Onda neko otvori prozor i spolja uđu glasovi jedne pobunjene mladosti… i na tim izmučenim licima koje svako toliko gledam… u kojima se ogledam… pojavi se osmeh… i jedna misao…

… možda još ima nade…

… želim da verujem u to…

Haiku, prozni

„Šta je ovo? Ovo nije književnost“, konstatuje.

„Ne, nije – to je po neka rečenica, neka napomena (ili neka nedovršena misao)… to su crtice, misli zarobljene u trenutku… poneko osećanje…“

„Čemu onda sve to… što maltretiraš publiku… ako je imaš“, na trenutak sam morao da zastanem, da razmislim pre nego odgovorim.

„Zapisivanju ovoga uvek me nagoni neka nejasna primisao da su ove reči od izvesnog značenja – ako ne drugima, onda bar meni… meni sigurno…“

„Znači ovo je terapija koju deliš sa drugima. Sad si stvarno preterao. Baš nemaš mere i ukusa. Odakle ti ta ideja da je drugima potrebna terapija?“ Ćutao sam – bio je u potpunosti u pravu. Nisam guru da delim savete. Ni psihijatar, a sigurno ni vičan veštini masovne hipnoze – to su uglavnom pisci romantične literature i duhovni učitelji. Znao sam to, a opet prečesto zaboravljao… Jedini način da upamtim bilo je da zapišem. Tako napisah ove reči kao podsetnik sebi u nadi da ih kritičari neće čitati – jer ovo nije priča…

Ja

Ja – sopstveno beskrajno neprestano… jedino što mi je poznato, ili mi se bar tako čini, a opet, tako mi je teško, skoro nemoguće i nedokučivo približiti to moje Ja makar i jednom drugom ljudskom biću.

Ako ponekad i uspem u ovom naumu, beskrajno volim to drugo ljudsko biće koje sebe isto tako naziva Ja…

… ali to je već neko drugo Ja… ono koje beskrajno volim… jer tako ih je malo… i tako su mi vredni… svi ti neki drugi Ja… a među njima jedno se posebno izdvaja… ne samo svojim Ja… već i tim da moje Ja tako žarko želi da baš sa tim Ja jednom – što pre – postane Mi…

Nerealan

Uživao sam previše u očekivanju – bezrazložnom.

Dok smo još živi ubijaju nas očekivanja, polagano, neprimetno, a onda naglo, reklo bi se odjednom, nenadano i van očekivanja dotuče nas realnost – ona koju smo ignorisali…

Tako je to sa onima kojima izmiče realnost – a ona ima običaj da izmakne kontroli…

Crvena

Ružama je teško neprimetne biti – ni međ cvećem, ni međ ljudima. Čak i kada stoje daleko od onih što za njima čeznu, čak i međ drugim cetovima, opojnim mirisima privlači pčelice razne. Među ljudima slika je ista… samo se manje pčela napije nektara… Eto, znam jednu ružu što stoji daleko od onih što za njom čeznu – izdvojena iz gomile, al ne i sama, privlači poglede i uzdahe razne.

Neprimetna ona ne može biti – crvena kao krv, crvena kao strast, crvena kao još ne presahli žižak – trag vatre što još tinja…

Njoj ne trebaju latice ruža razasute po travi – greše oni što prosipaju latice ruža tamo gde će proći – crvena ruža stoji joj na glavi, poglede i uzdahe mami.

Daleko odnekud, sa mesta raznih, još znam da uzdahnem od pomisli na crvenu ružu i pogled upravim ka jednoj planini, na kojoj ponovo raste najlepša od svih crvenih ruža…

Pogledom je tražim, a ona mi tek povremeno, odgovori… stoji daleko od onih koji za njom čeznu, a ja u tu grupu spadam… ne jedim se i ne marim… dok god, bar po nekad, pogled moj vetrom rasutu miluje joj kosu…

Pogledom je tražim, a ona lepotom odgovori… i srce usamljenog radošću se ispuni…

tako to ide sa crvenim ružama…