Ecce homo

Zašto živiš, pita me jedan čovek – ispostavi se da mi je prijatelj

Starim, ponekad srećem stare poznanike, školske drugare, klasiće, kolege iz kompanija koje sam napustio ili koje su napustile mene…

Obraduju se… bar se nadam… tako se predstavljaju… a možda samo dobro glume… ko zna…

Žele da znaju kako živim, i od čega… tek poneko me pita zbog čega živim… i ja u tim trenucima prepoznam nekog davno zaboravljenog prijatelja…

Svet je surov i banalan… ljude interesuje i uzbuđuje samo ono što je lako vidljivo i donekle dostupno… što se da naslutiti… samo onaj ko vas poznaje i voli, neko kome je stalo, pitaće vas zašto živite… koji su razlozi… odgovorite mu… razumeće…

Ecce homo

Evo jednostavnog čoveka koji žudi da razume svet u kojem se slučajnošću rođenja obreo...

Ko da mu objasni život, ko da mu pruži utehu, ko da ga nasmeje i uzbudi... ko da svet razloži u sitne detalje, ko da natera srce da zatreperi, ko misteriju da odgonetne... potrebit za rečju, za smislom, za logikom iza svetolsti zvezda... isčekuje smisao...

i evo ih dolaze...

... evo teologa koji će sve da objasni kaže mu glas unutrašnji, evo matematičara i umetnika – sve će ti objasniti...

... i sluša ih duhom probuđenim...dok ustreptalo srce dobuje glasno... u nadi da će ga svemir čuti...

Znatiželja

Oduvek sam zazirao od znatiželjnih – ljudska znatiželja zna biti podlost niskog duha ili sila progresa, sve zavisi kako je usmerena i prema čemu… mada će je onaj prvi tip uvek pre usmeriti prema nekom… opet, nadao sam se da ću bar jednom naleteti na neku sa ovim drugim tipom znatiželje…

Može se reći da sam imao sreće… upoznao sam ih nekoliko… nažalost ne i dovoljno… da neku od njih osvojim i zadržim… mada se još nadam… da još mogu probuditi znatiželju… bar kod po neke… koja budi moju znatiželju…

Nesrećni samoubica

Postoji trenutak poraza kada čovek poželi da umre. Imao sam takve trenutke.

Pozvao sam smrt da uđe u moje telo. Odbila je… navodno još nisam sazreo… (za nju valjda)… ipak, poslala je bolest… sada živim sa bolešću…

Igrica

„Živeo sam do tačke zasićenja“, rekao je golobradi mladić kojeg su vezivali za električnu stolicu.

Njegov zločin bilo je to što je život pomešao sa video igricom u kojoj je proveo veći deo svog detinjstva. Toliko se bio poistovetio sa igricom, da je jednog dana ušetao u svoju školu sa automatskom puškom svoga oca, veterana zalivskog rata, i rafalima pokosio sve one koji su mu mizernim učinili stvarni život.

Među svedocima koji su pratili pogubljenje jedan je konačno mogao da odahne. Bio je to advokat kompanije koja je proizvela igricu. Pogubljenje je proteklo u najboljem redu… mirno i bez skandala.

 Uskoro će ceo slučaj biti zaboravljen i kompanija će moći na tržište da vrati svoj proizvod… poboljšanu i dorađenu verziju, realističniju – predstavljala je unosni poslovni poduhvat koji je samo čekao okončanje ove nepotrebne drame. Sve je bilo spremno da je najave… i puste u prodaju…

Prekidači

Većina ljudi pronađe neki svoj prekidač, odvoji mozak od tela – jednom isključi mozak, jednom telo, i tako žive sasvim za sebe neke naoko normalne živote, kojima se ponose, i koje onima bez prekidača stalno nabijaju na nos.

Ne znam kako bi drugačije mogao sebi objasniti političare, starlete, heroje i ratne profitere, sportiste, navijače, rialiti programe i sve drugo što se opisuje kao nova normalnost.

To je realnost diskretizacije koja počiva na postojanju prirodno ugrađenih prekidača i sposobnosti pojedinca da ih po potrebi i u skladu sa zahtevima vremena aktiviraju ili deaktiviraju… kontinuitet i njegove posledice (moral, reč, obzir… smisao…) ne dolaze u obzir…

Ponekad pomislim da bi bilo dobro da i sam pronađem prekidač kojim se iz mog života isključuju svi ovi koji žive tako što pritišću prekidače – svoje ili tuđe.