Vreme je...

Vreme je...

„Vreme je“, rekla mu je majka pre puno godina – on se nije osvrtao. 

„Vreme je“, rekla mu je njegova samoća – on ju je prekorio rečima da je još nije sreo.

„Vreme je“, rekla mu je sudbina – on je pitao „koja je“, iako je već odavno znao koja mu je svojim drugim tankim prstima izvadila srce iz grudi i više ga tamo nije vratila.

Pitao je „kako“, a sudbina je ćutala dok su jedan život i jedna velika ljubav počeli da navršavaju dovoljno godina da izrode jednu promenu. A ta promena, bila je okrepljenje i nagrada za sav trud i sve godine samoće i čamotinje.

„Ta promena bila je ljubav, a ona će roditi sreću... i tako si ti došla na svet“, rekao je jednog dana detetu njihove ljubavi... jer bilo je vreme...

Filipu

Sudiš mi sine... optužuje me za nemar... kažeš da slab i bez duha... pa da ti priznam... jesam... a ne pitaj me zašto – to ti neću reći... opet, dovoljno mi je stalo do tebe da ti kažem kako propada duh... možda tebi to saznanje pomogne... možda ti uspeš da ga očuvaš... želim ti to... i verujem da možeš...

Ovako to ide... ovako umire duh... praviš korake koji su suviše kratki i igraš na sigurno... imaš svoje razloge... svi ih mi imamo... imaš izgovore... svi ih prihvataju, ne zato što dobro lažeš pa ne mogu da ih prokljuve, nego zato što su poput tebe... i žele da veruju u tvoje razloge... jer, to i njima daje opravdanje... a koraci su sve manji... a onda staneš... i shvatiš da put kojim si išao nije dobar i počneš da se preispituješ... i da ideš unatrag... u početku i ne veruješ da grešiš, misliš da ispravljaš greške, a ti sve više grešiš... i tako vrtiš se u krug... a vreme ide... a ti stojiš ili nazaduješ... a onda dođe neko da ti kaže kako si sve grešio... kako si sve uzalud radio... kako si uzalud volio, učio, tukao se, pio pivo, gradio zgrade, pleo korpe, živeo... kako je sve jedan veliki promašaj... jedna velika laž... izgovor... i ti nemaš gde da se sakriješ od tog suda... i te sramote...

... i nikad se nisi osećao bednije u svom životu... to je konačni poraz od kojeg se nećeš oporaviti... a opet, drago ti je što si ga doživeo... i što ti je sudilo i presudilo tvoje dete... jer to znači da ti, koji mi sudiš, imaš duh koji žudi da velikim koracima ide napred... čovek oseti ponos zbog toga...

zato ti hvala... što mi sudiš...

i reći ću ti još ovo... trči, pohitaj brzim velikim korakom ravno u budućnost koja te čeka...

Vetar

Jednom su hvatli vetar koji će ih odneti daleko od tuge i čamotinje sveta koji će ostaviti za sobom. Fado je tuga, a vetar i otvoreno more bili su najava avanture u koju će se kapetan Soledad i njegova posada upustiti. Vetar i more bili su zov novoga sveta koji ih je pozivao da ga osvoje. Te 1511 krenuli su na put preko mora. Mnogi se nisu vratili. Mnogi su došli bezobrazno bogati i bahati. O mnogima s više nikada nije čula ni jedna reč. A opet, neki od njih će zauvek ostati upamćeni kao istraživači, osvajači, mitske vođe i pioniri koji su pronašli i osvojili novi svet. Ali tog dana kada su se otisnuli na svoje epsko putovanje bili su samo nesretni mornari koji su ostavili svoju ljubav, zemlju i krenuli u u susret sudbini, samo zato što ih je prizivao vetar. Isti onaj koji i danas ponekad duva Evropom... i uzbudi mlade duhove...