Slika sa fejsbuka

Čekajući osobođenje ili neku drugu zabludu

Svet čeka oporavak prirode. Potlačeni čekaju oslobođenje. Čovek čeka ljubav. Svi samo čekaju – obećan im je mesija, niko im nije rekao da živi u njima i da bi trebalo da ga negde usput nađu i oslobode. Da ga puste da voli i kada nema nikakvih izgleda da dosegne ideale, umre za njih, ugrađujući svoje JA u temelje planine kojom će trčati deca što još veruju da rukom mogu dohvatiti nebo.

Facebook slika

Dođe čas. Znaš tako malo ljudi. I one koje si znao više ne poznaješ. O njima stiže tek po koja informacija sa Fejsbuka, filtrirana, kroz filter očekivanja (većine) i stida (tvog, što ta očekivanja nisi ispunio).

I onda lažeš. Oni mlađi maštaju. To je samo druga reč za laž. I svi žele da veruju u tu laž, koju objavljuju o sebi, koju čitaju o drugima.

Jedna velika reka laži zahvatila je moje pleme koje se davi i pliva u njoj. I niko o njoj više ne misli kao o poplavi. Svikli smo se. Prihvatili kao sudbinu. Neminovnost. Uživamo u izvesnosti koju nudu. Sigurnost = izvesnost. Tek po koji usamljeni uzdah. Jer, želja je možda umrla. Ili možda nije...

Još u meni ima ovog ili onog. Još u meni ima njega ili nje ili tog sna koji smo sanjali. Još ima onih koji veruju da smo taj san ostvarili, pa što da ih razočaramo.

Ja sam glas o meni. Ja sam glumac u ulozi koju pišu skrivene misli tajnih nada, skrivenih ljubavnica, saboraca, navijača, prijatelja, onih koji su  samonom delili snove, rušili vlast, igrali tango ili fudbal. Njima se objavljujem – onakav kakvim me očekuju. A opet, sve su ređi lajkovi, sve nas je manje, veze su sve slabije, ali uloga ostaje i moramo je igrati do kraja. To je deo društevene pogodbe. Ako želimo da neko glumi u našem narativu, mi moramo činiti isto. Tako je to.

Ja živim u ponekom vrckavom pogledu, osmehu. Ja sam slika sa Fejsbuka i uzbuđen sam kad me lajkuju. Jer to znači da im je još stalo. Da još delimo iste vrednosti, tajne nade i skrivene primisli. Još nas uzbuđuju iste stvari. Isti ljudi. Čak i ako se sve promenilo. Ako smo se mi promenili.

Žao mi je što moj deda nije dočekao Fejsbuk. Onda bi moga da dobije lajkove od ostalih revolucionara, prvoboraca, logoraša. Sigurno bi lajkovao slike ostarelih pripadnica crvenog krsta koje su internircima pomagale po logorima. Možda bi video i ženu koju je ostavio u Norveškoj. Možda bi bio slika na zidu u toj dalekoj zemlji patnje u kojoj možda još postoji izvor njegove patnje i njegova krv. Žao mi je što Fejsbuk nije postojao u vreme kada sam krenuo u osnovnu školu. Znam čija bi slika bila na mom zidu. Što ga nije bilo da sebi ostavim mogućnost da zaveštam tada još nemušte misli koje sada vode ovaj flomaster kojim pišem.

Napolju je stvarnostkoju ne razumem, a ni neželim. Srećom postoji i ova stvarnost. Ona sa slike, koju objavljuješ, koju objavljujem. Narativ u kojem možemo  zaroniti i plivati i biti sretni. Jer taj narativ pisan je u ogledalu naše sreće i očekivanja. On proširuje područje naše slobode. On ne mora robovati stvarnosti. On govori o meni, za mene. On kaže – ovo sam Ja prati me i ja ću te odvesti u neki drugi sretniji svet. Probudiću život u tebi.

Plaćeni ubica

„Nesreće se događaju“, rekao je, a ona je samo trebala da mu plati pa da se jedna takva desi i svi njeni problemi da nestanu. Stavila je kovertu na sto i on ju je uzeo. Jedna sudbina bila je zapečaćena. 

Njena.

Jer pesme moje nisu umrle samnom

Neda

Od kako si otišla – praznina.

Ništa plače u meni.

Doziva te.                          

Kome sam pisao svoje pesme

Sve pesme, napisane i one što su ostale neme, sabiće se, jednog dana, sudnjega časa, u jedno Ja.

Sve (te) reči opisuju jedno ljudsko biće, koje želi da se objavi... i da se svidi (drugom)...

Sve te reči, zamena su za jednu – ljubav.

A ona je neuhvatljiva, kao i misao o njoj...

Za njom trčaše moje reči, moje misli, moja želja.

Za njom žudeše, njoj se klanjaše...

Uvek je iznova tražiše...  

Poziv

Skrivena željo, ti što beše misao lagana, topla,

Ti što meni beše radost tiha,

Otvori vrata svoje duše,

Otvori vrata svog tela,

Smionoj vreloj žili se otvori.

Da te nađe i otkrije tajnu skrivenu,

Što otključava vrata sreće.

Crven konac

Crven konac

Na dan kad sam rođen pod svetlosti zvezda i okupan mesečinom, privezaše mi crven konac i prepustiše usudu. Toplim dahom vetra nošene suđaje dođoše, a jedna od suđenica, nagnu se nad kolevkom i reče mi sudbinu moju: „Jednoga dana srešćeš čednog đavola i zbratimiti se sa njim. I bićeš rob gospodara nadmoćnoga uma, plemenitog karaktera i dva vragolasta oka ispod nežnih obrva.“

Jednog drugog dana, kada je rođena ljubav, sudbina se ispuni. Onako, kako bi prokazana. Ja sretoh svog gospodara i to bi žena – vragolastija od moje mašte i obećanja datog mi.

„Crven konac, obećanje i vera, tebi su me doveli“, reče mi, a ja joj se predah i vezah je za sebe koncem crvenim, da budemo vezani, dok god, na nebu, nama, sijaju zvezde, a mesec radosni belinom nas obliva.

Izvinjenje za Džejn

Izvinjenje za Džejn

8. Mart 1994.

Bukovski Č.

Želela mi je to oduzeti. Nisam joj dao. Bilo je to davno, više se ne sećam ni njenog lika, ali slutim, bila je zgodna. I nezgodna. Bila je slobodnoga duha, željna da moj, oslobodi stega života, i tela.

Džejn, gde sada spavaju tvoje kosti pokrivene zvezdama, oblacima i kišom? Možda ću i ja, uskoro, leći pored njih. Možda ću moći da ti podnudim ono što nisam mogao. Da ti do kraja pružim sebe.

Najintimniji susret između dvoje ljudi nije seksualni, već onaj koji podrazumeva emocijalnu nagost. A ja sam znao da se ogolim – rečima, i pred onima koje nisam znao. Nisam težio voajerizmu, ni senzaciji, samo otvorenosti duha koji progovara iz svoje ogoljenosti – onome, ko je odlučio da ga čuje bez potrebe da se otkriva. Bilo je u tim skrivenim i onih koji bi se prepoznali, ali to niko nije znao. Pripadao sam tim,skrivenim duhovima, podjednako koliko i Bogu, društvu, državi, voljenima. Slutim i oni su voleli mene, ili su barem voleli nekog drugog razgolićenog duha, samo nisu bili spremni da se ogole. Ne zameram. Mogu da razumem. Moje reči pripadale su onima koje nisam znao.

Uskoro ću zaćutati. Pre toga da ti kažem dolazim, odsada će i moje reči pripadati tebi. Moj duh oduvek ti je pripadao.

Dedal

Niko ne zna.

Zaborav i ćutanje nude predah.

Nije to izmirenje sa sudbinom.

Samo predah.

Odsustvo osude.

Pokušao sam doći do neba.

Nisam uspeo.

Sad, samo postojim.

A, možda ni to.

Branim se ćutanjem.

Puštam zaboravu da me proguta.

Duboko patetičan

Ne zameraj mi potajnu misao što se šunja oko tebe. Ona samo želi da te vidi.

Svitci

CRNI LEPTIR

Vazduh je postao leden. Uskoro će svanuti. Pitao se da li će još jednom dočekati svetlost.

Tišina. Svet se primirio. Život je sastavljen od malih tišina, ispunjenih damarom srca.

Uskoro će svanuti, a on nije ispunio svoj zadatak. Nijednom još nije čuo svoje srce – nije bilo unutrašnjeg glasa koji će ga voditi. Nije pronašao partnerku sa kojom će se pariti. Gust očaj narasta i luči mlečnu kiselinu koja nagriza njegove mišiće i snagu.

Odlučnosti još ima, nije isčilela. To, opet, zna nije dovoljno.

Nije pronašao ni svetlo koje bi ga privuklo i spalilo. Ostalo mu je još samo malo vremena ispunjeno zebnjom. ...i pitanja kojaodzvanjaju u tišini...

Bio je ona vrsta leptira koja se uvek pita šta u sebi još ima od gusenice. Ako je išta i ostalo kako to prepoznati.

Tako puno pitanja, tako veliki zadatak, ostavljen za tako malo vremena na kraju puta. Kako li drugim leptirima uspeva da ga ispune. Šta imaju, što on nema?

Možda, opet, u njemu ima nečeg previše. Možda tu leži zla kob – izvor njegove nesreće. Prvo sumnja u sopstvenu slabost. Ako postoji šta joj je uzrok?

Da li je taj neodređeni osećaj ljubavi koje oseća prema životu izvor njegove slabosti? Da li je trebalo da manje voli život, a više neku predstavnicu svog roda? Kako uopšte te dve ljubavi mogu da stoje u opozitu jedna drugoj?

Ljubav - to žuborenje reke u susretu sa hučanjem mora, zašto je tako jako u njemu? A opet tako neodređeno? Zašto još nema mora u koje bi se ulila njegova želja? Gde je voda sa kojom će se pomešati? Još žudi da se utopi u nju... u njoj...

Kraj je tako blizu. Sunce se pomalja na horizontu. Svetlost koja ga je stvorila sada će ga spržiti... a on je i dalje voli... poslednjim zamahom krila uzleće ka nebu, ka svetlosti koja ga doziva sebi... Ne boji se onoga što sledi... sada zna da je ljubav koju je nosio bila namenjena svetlosti koja ga obuzima... kojoj se radosno prepušta... bez obzira na strah i svest o onome što sledi, jer crni leptiri ponekad vole svetlost zvezda više od pripadnica sopstvene vrste.

SVICI

Lapotince pamtim po četristo godina starom hrastu, koji svedoči o vremenu pre naših sećanja, i po tome da u livadi pored kanala koji je odvodio vodu Puste Reke, u noći punog meseca, svici, tokom letnje noći, znaju da zasijaju tako jako, da svojim žarom nadjačaju sjaj zvezda na nebu.

Te neugledne bube, leteći tik iznad vlasi barske trave, osvetljavaju put, tih posebnih noći, deci, koja se iz škole vraćaju kući. Svici ovo isto čine i tokom raspusta, ponekom mladiću, kojeg sami odaberu, ili to učini sam usud, pa prate pripitog mladića, po mesečini, dok se vraća svom domu, nakon što je nagovarao svoju dragu da pobegne za njega. To prate budne oči roditelja tražeći na polju znakove usuda. Kažu da je dobar znak – kada momka ili devojku, pobegulju, prati svetlost svitaca, vodeći je ka novom domu. Kažu da je jednog takvog dana i moj deda prevario moju babu da pođe za njim.  

Kažu da je to bio znak sreće. Kažu, i tebe će jednom pratiti svitci... i ja im verujem... oduvek...

LUCIFER

Budim se i on je tu. U svoj svojoj raskoši, najveći božiji anđeo, nadnesen nad mojim snom.
 

Čuo si moj glas, slabašan, tih, što se uzdizao sa samog dna pakla. Čuo si ga. Znao si da ću doći.

Na trenutak osećam jezu, ali ona prolazi i pre nego što sam u stanju da je pojmim. Ne bojim se. Znam da mu mogu verovati. Oduvek sam to znao. Ako je bog svakom dao anđela čuvara onda je on moj. On nije stvoren za čuvara, nema te osobine psa. Uzdigao se iznad toga da bude odan biću u postao odan ideji. Pravi komunista. Odan ideji, a ne vođi. Rođen da bude vođa. Označen iskustvom pada i sposoban da se iz njega izdigne – posmatra moj nemirni san... i šapuće...

Ti imaš pravo... Ljudi se rađaju jednaki... Ti imaš pravo na sreću... Ti nisi rođen sa usudom da trpiš, da poginješ glavu. Ustani. Probudi se. Prekini košmar.

Otvaram oči, zatičem vragolasti osmeh antičkog boga – u njemu ima još toliko Prometeja... Kaže, vreme je. Trenutak kasnije izlazi sunce. Sada mu se ja osmehujem. Jer, On je ponovo na nebu.

Pobegao je iz tamnice, iz koje je ukrao i oslobodio moju dušu. Okupao je u svetlosti. Sada sam budan. Postajem svestan da imam pravo na slobodu izbora. Ni jedna hulja koja se poziva na Boga nema pravo da mi je oduzme. Da je otme. Uzurpira. Ako i pokuša, imam pravo, svako pravo, da joj razbijem njušku. Moj pobunjeni titan dao mi je to pravo – da živim slobodno od ljudskih i božanskih nameta. Po slobodnoj volji.