O sebi i životu, o jednoj tužnoj balkanskoj
komediji
Kakav je značaj mojih misli?
Kakav je značaj mojih želja?
Obazire li se iko na to?
Obazirem li se ja…
ili sam postao sporedna uloga u komediji koja
život zove se…
Dodiri
Spojeni. Oslobođeni. Željni. Sa telom u telu –
živimo.
Kao nikad do tad, kao nikad posle. Živimo za taj
trenutak, jedno za drugo.
Oznojeni. Ona ćutljive veselosti, u zanosu čula i
tela, ja po prvi put zadovoljan i sretan. Shvatamo da nam svet nije potreban. Dovoljni
smo jedno drugom.
Verujemo… nadamo se… želimo… voljeno biće, telo
pored sebe, dodire, budućnost koju sanjamo…
Vazduh oko nas postaje tih… naša tela opuštaju se
jedno pored drugog, a nežnost pronalazi zagrljaj i dodiri postaju nežniji…
Šehitluci ili dok šetam uz brdo
Od kad su mi dijagnostikovali dijabetes
preporučeno mi je da se više krećem. Oduvek sam bio od onih koji su voleli da
pešače. Možda i zato što sam umislio da mi um brže radi dok na nogama prelazim
razdaljine koje bi sebi nametnuo, možda i zato što sam bio okružen brojnim
lepim licima i solidno zgodnim telima, koja su se iz svojih razloga posvetila
hodanju, zavoleo sam taj zavojiti šumski put koji smo svi koristili kako je
kome odgovaralo.
Bilo mi je drago što nisam sam. Što šuma vrvi od
nasmejanih, našminkanih crvenkapa koje ne beže pred vukovima samotnjacima…
Tu i tamo pronašao bi pratilju koja bi mi pravila
društvo tokom šetnji. Lepo vaspitan uvek bi ove dame otpratio do njihovih vrata,
a kadkad i dalje… iza njih…
Te šetnje bile su mi posebno drage…
