Omađijan

Omađijan

Ljudi su prestali da veruju u magiju. Moji prijatelji tekođe. Ja nisam bio vičan magiji, ali ni spreman da je se odreknem pa sam bežao na jednino preostalo mesto u univerzumu u kojem su važili zakoni magije – u maštu. 

Tamo sam nalazio ideje, reči, uzbuđenje, radost. Tamo sam pronalazio život, čak i onda kada se neprimetno gasio oko mene.

Govorili su da sam omađijan – kao da je to bolest, a ne napor svesti da stvori svet bez ograničenja, svet bez bola, svet koji prkosi raspadu i smrti. Nisam im prkosio – svim onim koji su verovali da sam omađijan i nekako time oštećen, umanjen, da sam pogan, na mnogo načina koje nisu mogli ni izreći, a u koje su bili ubđeni da sigurno postoje i da su me potpuno preuzeli… Nisam, a nisam ni želeo da budem izlečen.

Želeo sam da svima podarim magiju – zato sam počeo da zapisujem svoje misli i one bi povremeno, na neki magičan način, pronalazile svoj put ka svima onima koje sam voleo. Možda su se ponekad nasmejali, mojim rečima, idejama, ponekoj zamisli, a možda i mojoj naivnosti, možda su tad te moje reči uspevale da ih bar na tren vrate u detinjstvo, kada su i sami verovali u magiju. Kada su verovali u bolji svet, onaj za koji su prestali da se bore, a opet onaj koji ja nikako nisam mogao da zaboravim i ka kojem sam ih pozivao, da mi se pridruže, da u njega zajedno uronimo – u magiski svet u kojem je snaga zamislivog bilo jedino ograničenje… a opet i ono se moglo savladati… tako su mi bar pričali oni koji su dugo pre mene bili zaronjeni u taj svet…