Buđenje

Buđenje

Dosadila mi je bezidejnost. Počeo sam da pišem.

Crvena

Trenutak među nama se rađa i umire, a sa njim i moje šanse kod nje.

Nije se desilo, ali želja je ostala.

I sad često mislim na nju.

Reči, neizgovorene, a bitne

„Moj um otvoren je za sve mogućnosti… kao i moje srce…“, izgovorio je u samoći svoje sobe. Te reči koje je ponavljao svakoga jutra vraćale su mu se kao eho, jednog davnog trenutka, njemu bitnog, u koji se uvek iznova vraćao nadajući se čudu – da će se jednoga dana probuditi pored nje i shvatiti da je imao hrabrosti izgovoriti ih pred njom. I da su delovale. Onako kako je priželjkivao…

Sanjar

Sanjam je… i sanjam mangupske snove… i srećan sam… bar u snu…

Umišljen

Kažu da sam umišljeni kreten. Ja im odgovaram da je univerzum želeo da napravi autoportret i stvorio mene da se ogleda u meni. Posle više ništa ne kažu.

Deda

„Možda ud više ne može da mi se ukruti, ali duh stoji ukrućen kad god ti uđeš u moju sobu“, rekao je medicinskoj sestri onog dana kada je sklopio oči i umro. Do poslednjeg trenutka njegov duh nije posustao, a oni na rečima hrabriji od mene, rekli bi zasigurno – bio je tvrd. A to bi bila najveća pohvala njegove muškosti i želje za životom.

Postavio nam je visoke standarde koje i sad još nismo kadri da dostignemo.

Ali se trudimo…

Vojnik, o vođi

Rekao mi je: „Vojnik si u plemenitom ratu“. Sledio sam ga. Danas se stidim.

Što sam verovao. Što sam sledio. Što sa u njemu video mesiju, a on mu je samo predhodio.

Bio je čovek, kao i ja – sa svim ograničenjima sa kojima su ljudska bića stvorena.

Mizogena

Žena – to je zamena za samoću i možda desnu šaku, stvorena da zadovolji bludne potrebe onog ko je trebao biti savršen, ali je omanuo u tome, a njegov ga tvorac nije želeo uništiti samo zato što je ličio na njega.

I odjednom, ta zamena, sebe vidi kao lek za samoću i sebi dozvoljava i ono što ni savršenom ne bi palo na pamet.

I on je zbog toga mrzi.

I ta mržnja, prikrivena, odjekuje kroz vekove…

Krvik i žrtva

Mornari otplivaju na more, beduini odšetaju u pustinju, ona je izabrala konopac i šljivu.

Sin koji je ostao dugo je sebi postavljao pitanje smisla onoga što je učinila. Nije našao odgovore, samo eho pitanja koja su odzvanjala…

Ko je odgovoran za samoubistvo? Ubica ili svet koji ga je nagnao da podigne ruku na sebe?

Opet samoubice kriminalizujemo, a svet se nikada ne preispituje. Poriče bilo kakvu odgovornost. Da li su nežne duše koje ne mogu da izdrže pritisak sveta krive za to što su preslabe za okrutnosti života… ili mi zaista nikada nismo krivi…

Moje reči

Neke reči imaju opasne posledice. Zbog nekih sam patio. Zbog nekih sa robijao. Zbog drugih sam izgnan. Osuđen na samoću i nije mi ostalo ništa osim mojih reči, i njih ne dam… ne dam da mi ih uzmu… ne dam da ih izbrišu… a ako i pokušaju da ih poreknu, sakriju, zaguše ja ih neću dati… Vikaću, na sav glas, vikaću i uradiću sve da se moje reči čuju… koliko god me one koštale…