Paris
Prošlo je toliko godina od kada sam se poslednji
put zavukao u njen krevet…
da je kradem…
jer Jelena je mogla biti moja samo ako je
ukradem.
U tom naumu nisam uspeo… iako sam bio spreman da
zbog nje izgubim čast, dom, prijatelje…
Nisam uspeo da je zavedem…
ili to bar nisam uspeo dovoljno…
to je moja sramota…
ako u ljubavi postoji uopšte nešto što je
sramotno…
ali šta je sramota spram ljubavi…
i evo sad…
sve moje misli joj se vraćaju. Krevet u hladu
kestenova. Upravo taj krevet. Upravo ta postelja.
Sami, ona i ja… njega nema… ali tu je i on…
Ona, ja i on.
I krevet u kojem smo se borili za naklonost…
i ja izgubio…
prizor koji me proganja…
Ne zato što sam izgubio… Ne. Nije to bilo
nadmetanje dva mužjaka za ženku… Ne…
Zato što sam izgubio nju…
a nisam je izgubio…
nikada…
jer ne želim da verujem da sam je izgubio…
možda joj samo treba više vremena da mi se vrati…
i nadam se… želim da verujem…
vratiće se…
osećam to… kao što osećam toplinu sunca na svojoj
koži… svakoga jutra kad otvorim oči…
jer bogovi su uredili da se sretmeno… Jelena i
Paris… lepota i među pastire odbačen sin koji je sudio lepoti…
onoj nadnaravnoj…
vratiće se… vratiću je… srešćemo se… spojiti…
sudbina je…
Jer šta god da mu suđaje odrede… Paris može
izgubiti Jelenu… ali ne priču i ljubav, a oni će ga već odvesti do nje… iznova…
iznova…
Baš kao što su me ove misli odvele na ono mesto,
u ono vreme, kada je još nisam izgubio… i kada sam je, bez straha od onoga što
donosi sutra ljubio u postelji zaklonjenoj u hladu kestenova…
Нема коментара:
Постави коментар