Dodiri

O sebi i životu, o jednoj tužnoj balkanskoj komediji

Kakav je značaj mojih misli?

Kakav je značaj mojih želja?

Obazire li se iko na to?

Obazirem li se ja…

ili sam postao sporedna uloga u komediji koja život zove se…

Dodiri

Spojeni. Oslobođeni. Željni. Sa telom u telu – živimo.

Kao nikad do tad, kao nikad posle. Živimo za taj trenutak, jedno za drugo.

Oznojeni. Ona ćutljive veselosti, u zanosu čula i tela, ja po prvi put zadovoljan i sretan. Shvatamo da nam svet nije potreban. Dovoljni smo jedno drugom.

Verujemo… nadamo se… želimo… voljeno biće, telo pored sebe, dodire, budućnost koju sanjamo…

Vazduh oko nas postaje tih… naša tela opuštaju se jedno pored drugog, a nežnost pronalazi zagrljaj i dodiri postaju nežniji…

Šehitluci ili dok šetam uz brdo

Od kad su mi dijagnostikovali dijabetes preporučeno mi je da se više krećem. Oduvek sam bio od onih koji su voleli da pešače. Možda i zato što sam umislio da mi um brže radi dok na nogama prelazim razdaljine koje bi sebi nametnuo, možda i zato što sam bio okružen brojnim lepim licima i solidno zgodnim telima, koja su se iz svojih razloga posvetila hodanju, zavoleo sam taj zavojiti šumski put koji smo svi koristili kako je kome odgovaralo.

Bilo mi je drago što nisam sam. Što šuma vrvi od nasmejanih, našminkanih crvenkapa koje ne beže pred vukovima samotnjacima…

Tu i tamo pronašao bi pratilju koja bi mi pravila društvo tokom šetnji. Lepo vaspitan uvek bi ove dame otpratio do njihovih vrata, a kadkad i dalje… iza njih…

Te šetnje bile su mi posebno drage…