Ma

Ma (janičar)

Ne vidim na mesečini oči zelene i tamne. Ne vidim mesec, ni gipko telo rajske price, ili to bi zmaj, ili leppard, ne sećam se više. Toliko vremena je proteklo otkako na suncu plašljivo i stidljivo tragam za varljivom senkom tvojom, što ne nailazi, kao što i tebe nema da naiđeš, da me sretneš, prigrliš... Da mi kažeš, ne boj se – ja sam tu skrivena u sjaju zvezda, prisutna u dahu vetra. Ja sam tu i neću te napustiti.

Uznemiri me ponekad trag zeca ostao u travi, uznemiri me sećanje na ples senki mačaka što beže pred psima u noći, ponekad kap vina, rakija od gloga, miris poljskog cveća...

Uznemiri me tvoj glas i smeh, dalek, a opet tako blizak kad sanjam te ležeći u travi, dok ždrebac mirno stražari pored mog usnulog tela. Uznemiri me misao i sećanje i iznenada pokaže mi se tvoje lice i ja ga ugledam ponovo, a onda iscrpljen predam se noći i usnim lagani miran san... i sanjam te... i sanjam svet... onakav kakav je bio pre nego si otišla... i pitam se  mogu li ovaj učiniti boljim... bar malo nalik onom koji sam izgubio kada si otišla na nebo...