Arhangel (Samael)

Arhangel (Samael)

Ranjivi ljudi nipočemu se ne razlikuju od drugih... ranjivost je duhove prirode i oči sviknute na telesni i materjalni svet, ljudkse oči, nisu kadre videti duhovne rane... ali anđeli mogu... kadri su videti i ono što su ljudi svikli da skrivaju... jedni od drugih... da ne bi pokazali slabost... da bi glumili snagu... i onda kada je više nemaju...

Pronalazi je lako. Ona hoda, rasporenih grudi, otvorena, ranjiva, duše izložene bolu – svima koji joj ga još mogu naneti. Ona hoda i ne vidi svog anđela. Ne primećuje ga. Ne primećuje ni da im je korak usklađen.

Bol je vidljiv, blizak, telo mršavo, ispijeno, ali još ponosno, uspravno, drsko i zavodljivo. Baš poput Nje... njegove majke i ljubavnice... majke svih majki... Lilit.

Tako dugo je izbegavao to ime. Izbegavao to telo. Misao na nju.

Ali sad ju je ponovo pronašao i sve što želi je da zaštiti taj deo svoje pramajke, majke sve drskosti,  majke želje i radosti – majke koje se odrekao – zarad vere... Dovoljan je jedan tren. Jedan pogled na nju i da joj obeća svoju nebesku dušu, svoju snagu, da iz svetlosti, za njom, krene u tamu... i prati je – kud god da krene, kroz sve nedaće sveta... i života... željan da je na svetlost izbavi... srećnom učini... makar još jednom... makar zbog toga bio proklet... makar bio odbačen...

Spreman je da brani tu ranjivu izloženu dušu.

Ljudska su bića poput konzervi – spolja neprobojna, iznutra meka i ranjiva. Duša kozervirana u telu. Ljudi kažu zarobljena, a nije – telo nije oklop – telo je želja, manifest lepote ukradene anđelima i date ljudima – forma u koju je svemir odlučio da se zaljubi... i misao... i duša naseli...

Neko je ovo biće otvorio grubim zabadanjem i kidanjem noža, poput onog za konzerve – izgleda li tako mač kojim đavo otvara ljudske duše, ili to čine ljudi, jedni drugima... svojim postupcima... pita se anđeo. Živi li i đavo u ljudima. Kako izgleda zver... ili čovek... koja ostavi ovakve tragove na telu i duši drugog ljudskog bića. Kakv li je anđeo... ili Bog... koji stoji iza takvog bića...

Da li je isti poput nas... ili nam je samo poreklo isto...

I upita se anđeo, u ime ljudi... u ime svoje majke...

O Bože ako smo stvoreni jednaki... zašto tolika mržnja... zašto smo u stanju ovo učiniti jedni drugima... zar nije svaki čovek moj brat... zar nije svaka žena moja sestra... O Bože ako si me stvorio da ti služim... zašto se moram okrenuti protiv tebe... zašto te moram mrziti... zašto me teraš da biram između tvog dela i tvojih nedela...

I anđeo pogleda u nebo i reče: „Bože oprosti mi... što biram nju... što svojom slobodnom voljom, jedinim darom koji si mi dao, biram da služim jedoj ženi... i odbijem svaku kaznu koju si joj namenio... što sam spreman da je branim od sveta i ljudi... i tebe Gospode... jer u njoj živi moja majka, moja sestra, moja ljubav i budućnost ovog sveta... ne ona koju si ti odredio, već ona, koju je ona odabrala... Svoju veru u nju polažem... Nju ću braniti.“

Zbog nje on se suprostavlja Bogu i njegovoj promisli... a ona... nije li ona ogledalo ovoga sveta... čovek... sputan svojim očekivanjima... i željama... i očekivanjima sveta... ili drugih ljudi...

Šta mu njena misao govori... šta govori o ljudima...

Odluke – donesene u najboljoj veri... i kazna – zbog vere koju smo gajili... Bol – ne zbog kazne, zbog toga, što i dalje želimo da verujemo, jer želimo da verujemo, da postoji nešto veće od ovog što vidimo kao naš svet, što doživljavamo kao naš život. I želimo da verujemo da postoji neko bolji od naših grešaka. Ne bezgrešan, već dovoljno velik i jak, da bude uz nas kad boli. Neko, poput svete reke Gang, u čijem ćemo se prisustvu i ljubavi oprati od greha, koji smo počinili, koji je nad nama počinjen. Neko, poput gore Sinajske, ko će nas povesti ka nekom uzvišenom Ja... možda Bogu... ili shvatanju da je On oduvek bio u nama... i u trenutcima leta, i kada smo grešili, i u trenutcima pada, i da nas nije napustio, i da ga je poslao, da će ga poslati – anđela čuvara, ne kao odgovor na molitve, već kao zalog ljubavi – prema sebi... jer kada shvatimo da u nama živi Bog – znaćemo da On samo želi da budemo sretni... svako do nas... svaki čovek... Shvatićemo da možemo biti srećni... da na to imamo pravo... i da možda postoji neka nevidljiva ruka sudbine ili anđela koja je odlučila da nas povede ka sreći...

U ovim mislima anđeo pronalazi sreću i utehu što će napustiti dom... i snagu, jer sada zna da je dobro izabrao... da se vredi boriti za ljude... da je ova nesrećna povređena žena... koja je njegova majka... čak i kada to ne shvata... vredna svake žrtve koju će za nju podneti... i da je svaki čovek vredan ove žrtve... i da još ima nade za spas duša zarobljenih u telu... svake od njih...