Tabula rasa

Zahvalnica

Ako si svet zbog mene stvorio, gospodine, moram ti priznati, menje sam hteo, ali, hvala ti, za sjaj zvezda u letnjoj noći... i hvala ti za nju, mesečinu, koja mi osvetljava put u ovoj dugoj noći...

O strahu i tami

Tama mi nije nepoznata, samo mi misli više u nju ne zalaze. Strah ih zadržava. Pitam se koji. Onaj koji živi u tami ili onaj koji živi sklupčan oko mojih misli i brani mi da zađem u tamu. Plaši li se strah da se ne sretne sa strahom?

U potrazi za smislom

Zašto ne pišem?

Nema više smislenih priča.

A možda neće biti ni nekog da pročita ove redove, jer koji je njihov smisao?

Mađarica

Opet sam čitao mađare i misao mi je bila polagana, troma poput ravničarske reke, a onda je poskočila na miris gulaša i sećanje na čardaš... i jednu mađaricu koja me je učila dobroti...

Štivo ne završih ali krenuh u pravcu nepregledne ravnice.

Drina

Misli me vode ka jednoj reci i jednoj dolini – tamo gde će me roditi ljubav, a onda rekom, ka jednoj ravnici, gde će me ljubav izdati... ili će se to samo reka uliti u neku drugu reku... meni nepoznatu... onu koja nema ledeni dah i zelene oči...

Želje

Želim otputovati u besram, slobodno misliti, slobodno govoriti, slobodno voleti i biti čovek koji ne zna za granice.

Želim, a mogu li...

To je već drugo pitanje... i sumorna stvarnost...

Društvena očekivanja civilizovanog sveta

Samo bez uzvišenih misli, moliću

bez krika

bez poziva na koji bi se odazvali

bez svega uzbudljivog

lažnog i istinitog

bez ičega jakog

da nas slučajno ne ponese

da nas ne zarobi i odvede na putovanje na kojem bi upoznali sebe...

ili svet...

Samo bez toga.

Molim Vas, budimo uljudni, civilizovani ljudi...

HD

Slika na TV-u HD

Slika na kameri mobilnog telefona HD

Oštre linije, mnoštvo detalja, provizorna stvarnost

Bogata, tačna, gusta jednostavnost

Nigde ni najmanjeg mesta iluziji

Gde su sad po neki sumljuvi prelaz

Zamućenost

Loša osvetljenost

Sve ono što nas je nerviralo

I ostavljalo prostor  za maštanje

Za nagađanja

Špekulacije

Priče koje bi iskonstruisali

Ljupke, tople, ljubavne priče

Ili teorije zavere, zar je bitno

Za sve njih više nema mesta

Njihovo mesto zauzela je stvarnost u HD fomatu.

Poslednja želja

Biti sa njom, pa umreti.

Sutradan.

Bilo bi previše lepo umreti tog dana.

Previše lepo.

Ozlojeđeni ljubavnik

Bila si...

Još si...

I danas moja misao zadrhti kad te potraži, moje grudi zadrhte kad te oči pronađu i uspem da spustim pogled na tebe. Meni je to dovoljno. Dovoljno što imam ove misli i posedujem ovu rečenicu... i što mogu da je podelim sa svima... kao što i ti deliš sebe sa drugima...

Saveti jednog starca

Reče mi jedan čovek: „Ne dozvoli nadi da te guta. Lažljiva kučka je to. Bez nje ne možeš, ali nemoj joj verovati... i varaj je...stalno je varaj... sa srećom... Nju gutaj svakoga dana, makar se od toga ugušio – ne dozvoli da taj pehar slasti ne ispiješ do kraja“.

Ja ga poslušah.

Univerzum

Ljudi oko mene u žurbi. Uvek u pokretu. Uvek negde idu. Uvek nešto traže. Neki mudri starac reče – istražuju univerzum.

A ja ni da maknem. Gde da odem? Šta da tražim?

Nekuda, nekako, u mene se smestio ceo univerzum pa mu se izgleda ne traži, da sam sebe potraži van mene, da sebe potraži u drugim ljudima. Boji li se on to šta bi mogao pronaći?

Iseljavanje misli

Postoje li, u ovoj zemlji, važne rečenice koje nisu pornografsko propagandne ili političke prirode. Zašto ih nema? Jesu li i one otišle negde drugde... možda u Nemačku...

Dete socijalizma

Konačno sam mogao da odem na roditeljski grob i da kažem, ostao sam veran suštini naše stvari. Ponovo sam na levici. Nisam to uradio. Da se još jednom ne razočaraju u mene... ili komunizam...

Rezultati istrage

Život naglo nestade iz jednog tela i ono postade leš. O sudbini tela znam po nešto – sahranili smo ga. O tome šta se desilo sa životom, nakon njegovog nestanka nisam u stanju ni da nagađam.

Tvrdokorna

Zakasnela poruka tvrdokornoj učenici iz VI₂ – ne možeš uvek na sve da kažeš ne – poželi konačno nešto, napisah na zidu. Ujutru je osvanulo: „odustani (moja jedina želja)“. Stajao sam pred zgradom u kojoj smo živeli otkako znam za sebe i pitao se – čemu onda četrdeset godina udvaranja.

Borac

Biti čvrst.

Biti postojan.

Časno udarati do kraja.

Udarati.

Bez garda.

Udarati.

Obarati.

Dok možeš.

Kad ne možeš dobiti dobre batine pre nego što padneš.

Ne bacati peškir u ring.

Nikada.

Na konferenciji o kvalitetu vazduha

Mnogo pametnih glava oko mene.

Jedni sanjaju ozon, drugi rupu. Ja spadam u one druge.

Zbog tebe.

Pre dojenja

U porodilištu dve tek rođene bebe, preplašene svetom u kojem su se zatekle kroz plač razmenjuju misli.

Šta nas ovo zadesi?

Izgleda da se rodismo...

I šta sad...

Sada ćemo morati da živimo do smrti.

E, jebi ga.

Ne brini, ima nade, možda seposle vratimo na nebo,

Utom dođoše neke žene da ih podoje i one se ućutaše.

Tabula rasa

Gotov sam. Nemam više šta da kažem. Spustiću gard i sa ponosom dočekati udarac koji će me pokositi.

Svet još nije gotov. Nadživeće me. Ali na kraju će i njega progutati tama.

Jedino je kraj ove knjige belina. Ona sledi... a bila je i na početku, pre nego što se pojavila reč, pre nego sam počeo da ih zapisujem... Belina... Ostaće samo tabula raza..