Šta preostane nacionalisti koji je pogrešno shvatao ljubav i lepotu

Ma

Brinula se o meni kada me rodila, sada joj vraćam dug. Brinem se o njoj. Plaši me njena bolest, a u kosti polako mi se uvlači jezivi strah da nikada neću moći biti uspešna, onoliko, koliko je ona bila kada se brinula o meni.

Neko je rekao: „Sami se na ovom svetu rađamo, samo umiremo.“ To nije tačno. Nismo ptice i ne ležemo se iz jajeta.

Postoji jedna veza jača od svih u našem životu. Mi se rađamo iz tela naše majke i ostajemo uz nju dok god kuca njeno srce. To telo je i naše telo. Mi ga nećemo napustiti i borićemo se za život koji ga naseljava i onda kada svaka druga nada umine. Čak i tada, naša veza se neće raskinuti i ljubav prema majci neće nestati. Postojaće u nama dok god bude i nas.

Šta preostane nacionalisti koji je pogrešno shvatao ljubav i lepotu

Ne interesuje me da li si Srbin, Hrvat, Albanac ili Bošnjak. Ne interesuje me istina koju mi imaš sasuti u lice. Ne staje li sva istina, uostalom, u par otrcanih faza. Nije li svaka ideja samoljublja pogrešna u startu. Ne interesuje me muka koja te je snašla. Ni bahatost ratnih profitera koje si sam izabrao. Ni onih tranzicijskih. Ni šef koji se uživljava u ulogu goniča robova. Ni zavijanje stomaka, ni loše pivo, ni navijanje, ni navijači, ni krediti koje imaš. I ne interesuje me hoće li te deložirati, i da li si stao u živi zid za čoveka pored sebe, neznanca ili komšiju čiji pas zapišava tvoju ogradu. Ne interesuje me koji auto voziš i imaš li za benzin. Ništa od toga me ne interesuje. Interesuje me samo lepota, a nju ne mogu imati. 

Čemu služi lepota kad je ne mogu imati? Kome? Zašto? 

Gospode, sve ređe srećem lepe, mlade, nasmejane žene, sve ih je manje po našim gradovima, u restoranima, po ulicama, parkovima. Zašto je teramo od sebe. Zar upravo lepota nije ono što nas je okupilo, davno, pre trideset vekova. 

Zar lepota nije koren svih naših identiteta – onima kojima smo mahali poput zastava. Zar nju nismo branili. Išli u ratove da je osvojimo... ili štitimo... zar nije bilo tako... 

Zar tu nisu ležali svi naši razlozi... u vijugavoj liniji skrivenoj pod njenom haljinom, u osmehu, za koji smo se nadali, i verovali da je baš nama upućen. Zar nije bilo tako. 

Zar to nije bila prva misao na koje smo lepili sve druge. O plemenu, posebnosti, nebeskom proviđenju, o zemlji u kojoj ćemo ograditi našu lepotu i sprečiti nasrtljivce i druge ljigave uljeze da nam je kradu... otimaju... zar nije tako bilo... zar je moguće da smo toliko grešili... da smo toliko bili zaslepljeni... 

Imali smo puške i ideju o istrebljenju. Sad imamo impotenciju i lepe žene koje odlaze u svet. I šta nam je preostalo – sada kada više nismo u stanju da se borimo, šta nam je ostalo – još po neki osmeh neznanke koja sedi za susednim stolom i gleda me svojim mednim očima. Treba li nam više od toga. Da li nam je ikada išta više od toga trebalo?

Nezadovoljstvo

Zbog toga što se debljam dok to škodi mom zdravlju. Zato što su urbanisti popločali šumske puteljke i oterali ptice. Zato što nisam u stanju više privući njen pogled. Zato što sve ređe u dečijim očima vidim radost. I što uviđam da nema slobode u njihovom pokretu. Što više niko ne ide u biblioteku i ne čita knjige. I što mi je pažnja sve kraća, i što su fudbaleri postali uzori deci, i što to više nisu profesori ili pisci, što je arhitektura odurna, a film sveden na pustolovine strip junaka, i što je zavladala laž, i što je sve veći broj onih koji gledaju u mobilni, a sve manji broj onih koji vas gledaju u oči. I što su restorani, radnje i gradovi postali košnice, i što smo dozvolili da nam sudbinu kroje trutovi i ljubavnice, i zbog mnogo toga drugog, ali to bi previše zatrovalo ove redove, pa ću ga ostaviti neizrečenog... jer čemu reči kad svi znamo šta je to što bi rekli... i razumemo se i bez da ih izgovorimo... jer svi osećamo isto nezadovoljstvo koje kuljuča u nama...

O brijanju

Celog života pravim male rezove po licu – brijem se. Jesam li tebao da to radim.

Da, kaže ona, dok god od mene očekuješ isto.

A očekujem. Volim njenu sveže izbrijanu kožu prevučenu preko stidne kosti. Možda me podseća na mladost – na devojčice iz obdaništa sa kojima smo se igrali doktora. A možda je stvar i dublje frojsdovske prirode. Nju uzbuđuje to što ja imam, a ona nema. Volim da vidim kad to uzbuđenje poteče iz nje pa se njena koža orosi, a lice zarumeni poput deteta koje je uhvaćeno kako krišom proždire slatkiše. Vredi se za to ponekad obrijati, uljuditi.