Rejčel

Na zelenom kauču

Tvoj svet kao da je iza zelenih vrata, samo što su vrata bela – zeleno je sve drugo, sve sem tebe. Možda je sve to zelenilo ono što me uzbuđuje, možda budi usnulu zver u meni, svo to zelenilo pod našim stopalima, pod tvojim opruženim telom koje me priziva ka sebi i ne opirući se želji, sprema se uvući me u svoju diktaturu – onu u kojoj je tvoj otvor jedini zakon, a zakon, ko zakon, traži da mu moram biti prinesen na žrtvu.

Prinosim ti svoje žrtvene darove, nemam ih mnogo, samo jedan, mesnati, teški,  od krvi nabrekli  ud koji ti sa pobožnošću i željom dajem, kao što se već darivaju boginje i ljubavnice, a ti ga primaš, isturajući svoju kost i kukove ka daru što ti se nudi, što ti ga prinosim, i koristiš tad naslon zelenog kauča kao oltar, na koji te polažem, pre nego što ti se dam, što te uzmem i prepustimo se nagonu koji nas vodi.

Ja te volim presamićenu preko naslona kauča, kao da je to jedino što znam, kao da je to jedino što možemo, što nam dozvoljavaju tvoje dugačke noge. Uranjam u tebe i svet kao da prestaje da postoji i menja ga samo jedna slika uokvirena granicama oltara na koji si položena i telom koje se istura. Volim da gledam tvoju rasutu kosu, da pratim vijuge uvojaka što klize niz tvoja oznojena leđa. Volim te presamićenu, pohotnu, željnu. Volim te bez srama i zadrške, kao da mi od toga zavisi život, kao da je to vrhunac mogu života, a negde u dnu mojih misli još tinja nada da ćemo se mi još penjati po litici slasti i da je ovo tek početak nečeg većeg i sočnijeg, i postoji još neki, novi vrh, koji čeka da ga osvojimo, i onda ubrzam jer valja nam i tamo stići i tamo uživati jedno u drugom, u trenutku, i ko zna u čemu sve još, jer misao koja trepti još nije otputovala tamo i evo je vraća se ovome prizoru, ovome trenutku, ovoj slasti koju još treba ispiti. Urnjam u tvoju toplotu svestan njene želje, a tvoje jedro telo sa listovima gimnastičarke podrhtava dok se moje ruke spuštaju niz tvoja leđa i kukove trenirajući nežnost, koja će nam trebati  za trenutak kad ti predam deo sebe i postanem ljubavnik kakvog si oduvek sanjala.

Taj trenutak dolazi brzo i neočekivano, i traje i traje... a onda malaksali padamo telima jedno preko drugog i sanjamo. Zajedno, ozareni putujemo kroz budućnost i snove.  

Rejčel

Dozivam te u noćima punog meseca, a tebe nema da mi dođeš. Čega se plašiš kćeri. Dođi dok svet još postoji u svom cvatu, dok još možeš videti antilope i lavove, slobodne i gorde, kakvi su oduvek bili. Dođi dok još ima ptica što odleću na jug i prolećnog cevća, dok još možeš čuti cvrkut ptica, riku zveri i poj zrikavaca u letnjoj noći. Dođi pre nego što nestanu, pre nego mene nestane, dođi. Raširenih ruku te čekam na mesečini i nadam se tvom plaču. Dođi jer moj život te predugo čeka. Dođi. Moj život sa tobom biće upamćen kao moje jedino remek delo. Dođi, otac te čeka.