MODEL, NAPUŠTEN OD UMETNIKA
„Zašto nisi došao na izložbu?“
„Umorio sam se. Sva ta bolumenta intelektualaca
koji se dive domišljatosti umetnika koji je improvizovao kojekakve fleke po
papiru i koji stojički i beskrajno traga za smislom dela – sve to umara. Čini mi se da sam došao
u fazu kada divljenje i potragu zauvek treba prepustiti drugima.“
Klimnuo sam glavom, u znak odobravanja, shvatio
sam koliko mu je jedan od tih intelektualaca oduzeo time što mu je ukrao nju.
ZA KAFANSKIM STOLOM
Za stolom, dok čekamo konobara, on lista meni i
oblizuje se. Znam to – i sam sam to uobičavao ponekad. Nema potrebe da gledam jelovnik, opredelio
sam se za tanjir supe.
„Smršao si“, konstatuje u formi poluznatiželjnog
pitanja.
„Sada na drugi način gledam na hranu. Konačno mogu
da razumem upozorenja koje su mi davale voljene žene, koje su opet, nekako uvek
bile previše osetljive i uviđajne prema
mojoj opcesiji za hranom.“
„Koliko znam one su te uvek kritikovale u vezi sa
prehrambenim navikama.“
„Ne znaš ih sve“, odgovaram, „mislim na svoju
babu rođenu u Osmanliskoj Turskoj, vrednu i ponositu ženu koja je naš hleb
mesila svojim rukama i koja nije imala naivne predstave o poreklu šnicle koju
mi upravo servira.
Ja sam verovao da šnicle dolaze iz marketa, a ona
je tu životinju volela, hranila, brinula se o njoj, onda je zaklala,
istranžirala, na najbolji način pripremila i tek onda poslužila na tanjiru. Ona
je to zvala hrana. Ono što ja jedem kad sam sam zvala je bolest – eto vidiš
bila je u pravu.
Iz nekog opskurnog razloga mi verujemo u
razdraganu prehrambenu bajku koju nam reklame predočavaju. Verujemo u
sofisticiranost jela i pristojne količine hrane koje nam serviraju najbolji kuvari.
Niko ni ne pominje da te pristojne količine godinama narastaju poput kvasca.
Postalo je užasno bitno ukrasiti pretrpani oval i
ozbiljno pristupiti konzumaciji. Toliko detalja i priče posvećeno je ovom
poglavlju bajke kao da se u našim tanjirima razrešava neko od najvažnijih
pitanja univerzuma...“
„Razrešava se pitanje gladi“, prekida me uz
osmeh.
„Ne – razrešava se marketing problem. Gladi je
sve više i sve se manje ljudi bavi njom. Prepuni tanjiri ne služe da bi
odagnali glad, ne služe ni komunikaciji za stolom, ni prehrani, oni su samo
loše marketing rešenje.“
„Imaš li neko bolje?“
„Manje jedi – višak hrane podeli sa onima koji su
gladni, bilo da su u pitanju životinje ili ljudi.“
„To je sad tvoja mantra?“
„Ne. Samo onako kako se osećam.“
Klima glavom i naručuje. Obilno...
PRED OGLEDALOM
Šta bi ljubav videla u ogedalu? Ili mržnja...
videle bi svoj odraz, sebe, prepoznavanje, onakve
kakve jesu...
a šta ja mogu da vidim u ogledalu...
koje su laži i zablude koje mi odraz može
otkriti?
Na šta danas ličim?
O SMISLU RATA
Rat služi da uništi neprijatelj i da bi smo se mi
uništavali, treba li onda u njemu videti ikakvog smisla... a opet tako često
ratujemo...
ILIJADA
Žene vole pogled koji im govori o njima, a ne
pogled iz kojeg mogu pročitati onog što ih gleda, Muškarci sa druge strane
najčešće nisu ni svesni pogleda ili njegovog značenja, oni su prečesto
opčinjeni objektom koji očima gutaju.
Tako nastaju epovi i tragedije. Jedan Herin
pogled na Parisa. Jedan Parisov pogled na Jelenu – to je dovoljno za rat.
Uništenje. Lutanje. I sve bi to pokrio zaborav da jedini slepac na sceni ne
zapazi i ispriča priču koju do danas prepričavamo.
