SFRJ
Moja duša gleda u prazninu koja je ostala iza onoga čega
više nema… i duše svih mojih… koje su uzete… zato što su voleli ono čega više
nema…
Mene još nevidljive
ruke zaborava i naracije zasnovane na novoj povesti, još uzele nisu… ali,
sve smo malobrojniji… mi, zagledani u sećanje… mi, osuđeni na ljubav… prema
onom… za šta se sad govori da je bilo lažno… ali, ta laž nije postojala u našem
srcu… ne, onda, kada smo živeli ljubav koju još osećamo…
Lahor
Desi se… da i davno zaboravljeni livadski cvet na ivici
borove šume, tamo gde borove iglice čine život nemogućim svima što nisu borovi,
desi se, negde sa proleća, da sunce obasja i taj cvet, što prkosi razumu i živi
u toksičnom svetu kojem ne pripada…
A ako se desi jednom livadskom cvetu da ga kroz pustopoljanu,
u smeni generacija, spazi sunce, desiće se onda, slična zgoda, koju samo
sudbina zna da uredi, da i izgubljena duša što traži odgovore na pitanja koja
je muče, a sva je prilika, da je i prevazilaze, sretne nemirni duh, uzbudljiv i
lagan, željan života koji će i u njemu zapaliti plamen želje i snove o
zvezdanom nebu, daleko negde iznad borove šume…
I možda će ga taj nemirni duh dodirnuti, probuditi, opeći
svojim plamenom, što mora da dolazi sa zvezda, veruje on, jer oko sebe takvog
plamena ne nazire… možda, će se sa njim i sjediniti i upaliti večni plamen,
kojim će zauvek goreti, al neumitno je, da će poput prolećnog sunca jednom
nestati, zaklonjen travom, oblacima, borovom šumom, ponekad i skriven među
zvezdama…
Čime onda livadski cvet da ispuni prazninu koja je ostala
odlaskom sunca? Kako da kroz ovu prazninu, tako sličnu, a ni malo nalik
pustinji da kroči mučena duša, što još prati tragove karavana i svetla, što
polako tamni, tamo negde na ivici horizonta, tamo gde je krenula putem kojim
odlazi svetlost kad se povlači sa ovoga sveta…
Može li mesec zameniti sunce mrmlja polu lud konjanika pred
bitku… sa kim, sa čim, nikom nije poznato… sve što znamo o ovoj priči ispričao
je vetar što povija vlati trave i nosi polen livadskog cveća… daleko… daleko… tamo
negde gde počinje druga priča… možda uzbudljivija… možda sažetija… možda sa
zanimljivijim krajem…
Koreni
„Čiji si“, pitali su me, a ja nisam znao šta da im kažem.
Imao sam tri majke i jednog oca.
Jedna me je rodila. Jedna čuvala dete. Jedna mi je sačuvala
glavu.
Otac je bio veliki čovek – po znanju i čuvenju – prevelik da
bi ga upoznao dovoljno – toliko toga njegovog nisam upoznao dok je bio tu…
toliko… upoznavao sam ga kasnije, u samoći knjiga – onih koje je pisao i onih
koje mi je ostavio.
Imao sam i dedu što me učio: „ti ne pripadaš nikom, do sebi,
i ponekad kafanskim trubačima što te dovode i ispraćaju sa ovoga sveta“. Bio je
heroj jedne generacije i kao što to uvek biva sa onima koji visoko polete –
brzo je zaboravljen i zaboravljeno je ono što su činili ljudi njegove
generacije.
Imao sam i prijatelje, a onda ih nisam imao, pa sam ih
ponovo imao – slično obali, doživljavao sam plimu i oseku, al uvek pazio da me
mutna voda ne ponese…
„Čiji si“, pitali su, a ja sam dečijom šakom stezao kameni
kumir i zapis što mi ga je dao hodža i mislio na kameni stub – tog demona
zaštitnika, što nije uspeo da nas od zla zaštiti i od istog izbavi, al bio je
naš i mi smo bili njegovi… jer, ko zna – možda je baš on šaputao mojoj
nerođenoj majci, onoga dana kada su babu i majku, i onu što se tad još nije
rodila, izvodili na streljanje… možda je baš on prizvao moju majku da se baš
tog dana rodi, tu pred streljačkim strojem, da spase sve nas što ćemo doći kasnije… možda je baš nju,
svojim grlenim ćutanjem prizvao kameni demon, zaštitnik, da dođe na ovaj svet,
na kojem smo svi stranci i tuđini i ničiji, iako ima onih što bi želeli da im pripadamo…
I mnogi će me svojatati, zato što je deo mene, il deo mojih,
njihov… i crkva i sinagoga i poneki pesnik sufista, al najpre, političari, ovi
novi što se kunu u boga i preziru petokraku, iako baš ja, kojeg bi da prigrle,
sasvim suprotno, danas bi pre da stanem pod petokraku, jer stajati pod njihovim
spomenicima ne mogu…
A evo, sagradiše jedan takav, na ruglo ljudima i gradu… i
sad se pravoverni utrkuju u veličanju onog što je istrebljivao drugačije i što
se opirao civilizaciji kojoj ponajviše pripadam…
A kako se oseća onaj što pripada carstvu kojeg više nema…
Najveći Brod Vaseljene… novi Rim… na Bosforu… Istanbul… mesto za koje su mi
rekli, oni najstariji iz mojega roda, ili bar najstariji koje sam upamtio… što
su rekli: „tamo spava tvoja duša“…
A kome čovek može pripadati više no svojoj duši… čiji sam
ako ne božiji stvor što pripada bogu koji je voleo ljude više no bogove… što ih
je izdao, kao što sam ja izdavao ljude i neljude… posebno ove druge… pokušavajući
da budem svoj…
Čiji sam ako ne svoj… a to moj… malo je šire od onoga što bi
pravoverni voleli… i za to me baš briga… jer Prometejeva deca ne kleče pred
bogovima i previše vole ljude i žene i pesmu… čak toliko, da sa vremena na
vreme, ukradu nebesku vatru i daju je ljudima… svim ljudima…
a kad daju svima… biće da ne pripadaju nikom… ta Prometejeva
deca… kojoj izgleda i ja ovakav kakav sam bar donekle pripadam…
