Innana

 

Nesavršenost, odricanje od odgovornosti ili politička izjava

 

Mora da Bog nije baš puno voleo, ni sebe, ni ljude i mora da je patio od nedostatka samopouzdanja, čim je stvorio čoveka, takvog, da sve ono što kroz njega (čoveka) jednom prođe, po sili višeg (prirodnog) zakona mora da se pretvori u izmet.

Da ne bi bio pogrešno shvaćen, potrudio se, da svetu i ljudima objavi, da je čoveka po svom liku stvorio.

A baš taj lik, čovečiji, potom je hranio svoju dušu Bogom i pretvorio je /(ga) u neizbežno.

 

Innana

 

Osuđen sam. Naslućujem to u tvom pogledu.

Ne marim.

Opseda me želja da mirišem tvoju kosu, da šakama gnječim tvoja bedra.

Ova ideja me iskušava. Zadržava dah što iz pluća ne izlazi. Zadržava reč – da ne bude izgovorena.

Ljubav.

Osećaš taj plamen kojim gorim. I dok gorim ćutim, jer jedino tako mogu zavredeti tvoje poštovanje, nadu da ćeš me uzeti za ljubavnika. Tajno i bez svedoka, u skrivenoj ložnici, gde boginje primaju ljude. Tajno, poput osećanja koje možeš naslutiti iz mog pogleda. Obuzima me i otkriva – ljubav.

Vođena bogovima strati pušta me da uživam pogledom, dopušta, da mi zadrhti duša, ali ne i da priznam ono što uzdah ne želi da dođe do tebe. I ti to naslućuješ i znaš da sam dostojan kazne na koju me tvoja sestra osudila.

O Innana, jesi li mi namenila Tamuzovu sudbinu?

Ako me sad isporučiš sestri svojoj, smem li se nadati mleku sa grudi tvojih… ako izdržim kaznu…. Sitičem li, kroz kaznu, koju ću odležati, pravo nadati se tvojoj radosti kada me ugledaš? Imam li se čemu nadati…

 

Uvod u Rimsko pravo – pokoravanje lepoti

Oni što su zemljom hodili pre mene, a mogli bi se nazvati mojim, ili pre ja njihovim, držali su da je suština dobra u lepom, pa sam se ja, uvek, koliko sam za to vičan, držao lepih žena.

Onoga dana kada sam shvatio neumitnu konačnost moga Ja, moje srce željno lepote naredilo je: „Napred!“

I ja sam se pokrenuo.

Nisam uvek bio vičan lovu, ali me to nije usporavalo u mojoj nameri da dotaknem, osvojim, skrasim se pored lepote.

A o lepoti, šta sam znao – preplitanje sinapsi, iluzija želje – svedena na jednu košutu – zlatnu, poput one Janosonove. Znao sam malo, osećao puno i to mi je bilo dovoljno da svakoga dana učinim nove korake…

Neandertalac u meni još je živeo. Oni koji su lovili čudovišta i crtali njihove figure na zidovima pećina bili su kadri da plaču i da se osmehuju. Da li sam tu veštinu i sam savladao… plakati sam znao, ali da li sam se znao osmehnuti nenadanoj lepoti, što se na trenutak ukaže, pa nestane… za mene će ostati tajna… nadam se ne i za nju – lepotu… uostalom, lepota je uvek imala snagu da prodre u svaku moju misao, da otključa svaku moju tajnu… šta li je mislila kada je otključala keliju srca i tamo ugledala ljubav ozarenu nezvanim gostom…

Svi moji crteži, nevešte pesme, pevali su o njoj, nežnoj gazeli, velikih toplih očiju, gracioznoj i vitkoj – sa punim pravom, gospodarila je dušom i srcem – vodila misao, vodila i zavodila, dok nije postala neprikosnoveni vlasnik moje misli, mog mozga, moje nade… a opet, samo gost svega ovog mojeg i ponajviše mog srca.

A onda me je kušala i začikavala i igrala igru zavođenja iako sam ja već bio zaveden… ali se nije dala… a ni ja ne nisam uspeo uloviti… a znala je i da pobegne… od očiju… verovatno, da se poigrava sa lovcima drugim… što u svojim pećinama još slikaju njeno telo opruženo pored svog uzglavlja…

Nisam je video godinama… moju košutu… standard lepote…onu po kojoj su Rimljani uredili svet… ali još u srcu mom ima dobra… i još je ovo priprosta duša neandertalca na rubu civilizacije spremna da trči ne bi li dodirnula lepotu… ne bi li svet načinila boljim…

Tragaj i trči za lepotom…to je jedini savet, mojima, koji će doći posle mene…