Bez duše
„Ko je ova žena“, pitao sam Bata, a on me pogleda pa reče, „Ne…. Nemoj…“
Nasmejah se.
Ćutimo i gledamo se. Pogleda dug, onaj, što niz oči spušta se do duše i tamo sluša tišinu i otkucaje srca.
Obojica ćemo upamtiti ovaj trenutak… i nikada više nećemo progovoriti o njemu. Šta uostalom čovek može reći o ovakvom trenutku kad jednom postane sećanje. Nema reči kojom će se opisati tišina ili želja ili nejasna strepnja što se nadvija nad onim što će sukubi dati dušu…
„Ko je“, pitam.
„Nemoj“, odgovara on i gleda me kao što se gleda za osuđenikom.
A moj pogled čvrst. Oči kažu pusti me… njegov pogleda na trenutak prekida mrak kada se teški kapci polako spuste… Kad ih otvori, tiho progovara.
„Ona je ona što krade duše…“
„To već znam.“
„Onda više ništa ne moraš znati“, kaže, a ja, poslušno kao vojnik pred odsudnu bitku klimam glavom.
„Idi, nadaj se i veruj“, reče Bato, i ja krenuh u nadi i veri.
Krenuh, da stignem ovde, gde sad bez duše pamtim tak poziv, upućen srcu, što nisam mogao odbiti.
TV gledalac
Šta radim kad osetim prazninu?
Zašto sebi dozvoljavam da televizor postane epicentar filozofije?
Ne znam…
…valjda je to ono što žele da postignu… prazninu… dovoljnu za pokoravanje…
Нема коментара:
Постави коментар