Leptir

 

Leptir

 

Postojalo je vreme kada sam verovao da nešto možda bude i bilo je to doba kad ne bude ništa, ili sam ja bio ništa i postao ništa. Niko nije znao gde i kako treperi moje srce, o čem sanja moja duša. Postojalo je vreme, nejasno sačuvano u lutki odbačenoj, pre nego sam raširio svoja krila. Postojalo je vreme tame, slepljenih krila zarobljenih na grlu električnom. A postojalo je i vreme između njih – kratak uzlet snage što stremi svetlosti dalekoj.

I mnogo toga je postojalo u mnogim srcima čije sam otkucaje upamtio…

Ispremetana istina, pomalo lažljiva, mota se po sećanju mome.

Posmatram pčelu u letu kako obigrava međ cvetovima mednim. Čiji će polen polizati, čiju će dušu med ovaj sladiti. Kome su namenjene sve ove livade zelene, sav ovaj narcis, što nudi se sebi sličnim, zelenkada – pribežište tajno ljubavi sebi okrenute.

Ja zagledano u ja, a opet ne isto ja, drugačije, bolje i lepše ja, što budi želju raspolućene duše, što iznenada shvata da nije sama i da postoji ta druga polovina, koja joj nedostaje, vedra i nasmejanja, spakovana u telu kojem se dive, koje žele, drugi neki, a koje po vrhovnom načelu poretka stvari samo ta duša ima pravo i potrebu svojim zvati. Da to nije pusta lažljiva opsena, zna, jer kad ga dodirne i život se njen zaustavi.

O cvete moj, latice tanane, slatki okusu mane za kojim žudim.

Jednom sam ih dodirnuo – latice ovoga cveta, med zlatni iz njih poteče. Zaslađen nektarom iz struka tvojega, niz grlo krenuše, u grudi, tu na čas zastadoše, latice nežne, dušu da mi izgrade.

Ima onih koji se rode slepi, pa progledaju,  poput medveda i planinskog lava. I onih  koji se rode sa još nerazvijenom dušom, što vapi za nektarom cveta jednog sa polja zelenih, planinskih. I tu će se duša razviti i porasti, kad se nahrani mirisa cveća o kojoj joj planinski vetar šapuće kradom. Da li je to čovek – pčela ili lav planinski, leptir slobodni, ili medved trapavi, što čudnom šumom hodi – zar je uistinu bitno, šta je, ko je, čija je to duša, što se razvija spremna da plače, smeje se i voli sad kad zna da postoji taj slatki ukus što još je na usnima njegovim.

Stvari žele da ostvare tragove, besramno se nude očima duše, a duša zna da jedini je stvarni trag ostavio cvet taj sa livada zelenih.

Njega njuši srce željno, jutra sunčanog, što budi nadu.

Njegov miris proleća donosi mu vetar planinski – tad se budi snaga preko zime usnula. Tad pčele obleću međ cvećem, mirisom nektara njegovog privučene. Istim onim mirisom što izmami pogled duše ove na livadu, da prodiše i pluća svoja ispuni milinom, i seti se jednog cveta…