Radostan

 

Radostan

 

Mehmed me je naučio tajnom znanju što fakiri prenose sa kolena na koleno. Sedmoga dana meseca Nisana čekao sam noć bez mesečine.

 I pozvao sam: „Lahabiel“, i duša sveta otvorila se preda mnom i pitala me za želju, skrivenu u mom srcu…

i rekao sam…

priznao je duši sveta…

i osetio sam uzdah…težak kao zla kob i opomena u sevdalinkama…

znao sam, a nisam hteo da znam…

i pitao sam Sibilu zaodenutu tamom…

„Dobri duše, ne dozvoli da iskra ljubavi trune u meni. Otkri mi, dušo sveta, ključaonicu skrivenu, gde da prislonim svoje srce, kako da dodirnem ono skriveno od očiju – dušu sa kojom bi podelio radost“

Tišina.

Tišina.

I još tišine… potom tih glas što opominje one što zađu gde im nije mesto…

„Želi li te da duša?“

„Želi radost.“

„Pa pusti je onda da je nađe. Nemoj joj stajati na putu.“

„Ali, ja ću onda biti sam – na putu – kako kažeš…“

„Bićeš… i bićeš na svom putu.“

Ponovo tišina. I zebnja… koja narasta… i preti da me proguta…

„Hoću li ja na tom putu naći radost?“

„Ti mešaš radost i ljubav. Ni jednu nećeš naći, ako to dvoje ne naučiš da razlikuješ“

„Ja ne mogu da zamislim radost bez ljubavi.“

„Radost postoji, ljubav se rađa. Nauči da budeš radost, ako želiš da rodiš ljubav.“

„A šta ako se ljubav nikada ne rodi?“

„Bićeš radostan. Takav si se rodio“, reče mi duša sveta, u tami noći bez mesečine.

Niz obraze krenuše suze.

A onda, iznenada, bez ikakve najave, pojavi se radost i ispuni me…

i otad me drži…

 

Stariji maloletnik

 

Jesam li ja još dete? Jesam li… i sad na pragu pete decenije…

Detinjstvo se pokorava zakonima koje nameću drugi. Otac, majka, porodica, škola, prijatelji…

Detetu je dozvoljeno samo ono što veliki smatraju primerenim za njega. Dete sam bio davno, u jednoj zemlji koja više ne postoji. Posle je bio rat i otimačina – baš negde na ivici doba kad se zauvek izlazi iz detinjstva. Ni tad me nisu ništa pitali. Ni druge. Neki ljudi koje nismo znali, ni hteli, ni birali određivali su nam šta možemo, šta ne, a šta smo u obavezi… prema njima naravno…

Naivno odbijao sam sve to, ali čoveku nije dato da po volji odbija svet. Pluća traže kiseonik, a zver u čoveku zavija kada je gladna.

Povinovati se i preživeti – sudbina moje generacije. A unutra, ona zver, odbija hanu i kavez. Mrzi mečkara koji joj korbačem oduzima slobodu i tera je da igra po njegovom.

Čekaš izbore, da svrgneš ovu bagru, ali ona se drži, i uvek pokrade glasove što se sve slabije čuju dok jednom, potrošeni, bez daha, ne utihnu.

Onda odbijaš ovu lakrdiju – izbore. I svi odbijaju, i niko ne glasa za samožive političke pacove koji ni malo ne mare za volju onih kojima su odlučili vladati.

I nisu sami u tome. Uvek ta nevidljiva zaštitnička ruka što ih drži…

Prezir se uvlači u ljude. Zgađen im je ovaj svet. Svima nama iz izgubljene generacije…

Odlaze polako, jedan za drugim, prijatelji… Odlaze, nadam se, tamo gde je odavno otišla nada… u neki bolji svet…

A mi poput dece, živimo ironiju i pokoravamo se zakonima koji nam nameću drugi… baš kao da smo nedorasla deca…

Hoćemo li ikad postati ljudi… steći pravo da sami odlučujemo o sebi… ili će to uvek neko stariji odlučivati za nas…