SFRJ

 

SFRJ

 

Moja duša gleda u prazninu koja je ostala iza onoga čega više nema… i duše svih mojih… koje su uzete… zato što su voleli ono čega više nema…

Mene još nevidljive  ruke zaborava i naracije zasnovane na novoj povesti, još uzele nisu… ali, sve smo malobrojniji… mi, zagledani u sećanje… mi, osuđeni na ljubav… prema onom… za šta se sad govori da je bilo lažno… ali, ta laž nije postojala u našem srcu… ne, onda, kada smo živeli ljubav koju još osećamo…

 

Lahor

 

Desi se… da i davno zaboravljeni livadski cvet na ivici borove šume, tamo gde borove iglice čine život nemogućim svima što nisu borovi, desi se, negde sa proleća, da sunce obasja i taj cvet, što prkosi razumu i živi u toksičnom svetu kojem ne pripada…

A ako se desi jednom livadskom cvetu da ga kroz pustopoljanu, u smeni generacija, spazi sunce, desiće se onda, slična zgoda, koju samo sudbina zna da uredi, da i izgubljena duša što traži odgovore na pitanja koja je muče, a sva je prilika, da je i prevazilaze, sretne nemirni duh, uzbudljiv i lagan, željan života koji će i u njemu zapaliti plamen želje i snove o zvezdanom nebu, daleko negde iznad borove šume…

I možda će ga taj nemirni duh dodirnuti, probuditi, opeći svojim plamenom, što mora da dolazi sa zvezda, veruje on, jer oko sebe takvog plamena ne nazire… možda, će se sa njim i sjediniti i upaliti večni plamen, kojim će zauvek goreti, al neumitno je, da će poput prolećnog sunca jednom nestati, zaklonjen travom, oblacima, borovom šumom, ponekad i skriven među zvezdama…

Čime onda livadski cvet da ispuni prazninu koja je ostala odlaskom sunca? Kako da kroz ovu prazninu, tako sličnu, a ni malo nalik pustinji da kroči mučena duša, što još prati tragove karavana i svetla, što polako tamni, tamo negde na ivici horizonta, tamo gde je krenula putem kojim odlazi svetlost kad se povlači sa ovoga sveta…

Može li mesec zameniti sunce mrmlja polu lud konjanika pred bitku… sa kim, sa čim, nikom nije poznato… sve što znamo o ovoj priči ispričao je vetar što povija vlati trave i nosi polen livadskog cveća… daleko… daleko… tamo negde gde počinje druga priča… možda uzbudljivija… možda sažetija… možda sa zanimljivijim krajem…

 

Koreni

 

„Čiji si“, pitali su me, a ja nisam znao šta da im kažem. Imao sam tri majke i jednog oca.

Jedna me je rodila. Jedna čuvala dete. Jedna mi je sačuvala glavu.

Otac je bio veliki čovek – po znanju i čuvenju – prevelik da bi ga upoznao dovoljno – toliko toga njegovog nisam upoznao dok je bio tu… toliko… upoznavao sam ga kasnije, u samoći knjiga – onih koje je pisao i onih koje mi je ostavio.

Imao sam i dedu što me učio: „ti ne pripadaš nikom, do sebi, i ponekad kafanskim trubačima što te dovode i ispraćaju sa ovoga sveta“. Bio je heroj jedne generacije i kao što to uvek biva sa onima koji visoko polete – brzo je zaboravljen i zaboravljeno je ono što su činili ljudi njegove generacije.

Imao sam i prijatelje, a onda ih nisam imao, pa sam ih ponovo imao – slično obali, doživljavao sam plimu i oseku, al uvek pazio da me mutna voda ne ponese…

„Čiji si“, pitali su, a ja sam dečijom šakom stezao kameni kumir i zapis što mi ga je dao hodža i mislio na kameni stub – tog demona zaštitnika, što nije uspeo da nas od zla zaštiti i od istog izbavi, al bio je naš i mi smo bili njegovi… jer, ko zna – možda je baš on šaputao mojoj nerođenoj majci, onoga dana kada su babu i majku, i onu što se tad još nije rodila, izvodili na streljanje… možda je baš on prizvao moju majku da se baš tog dana rodi, tu pred streljačkim strojem, da spase sve  nas što ćemo doći kasnije… možda je baš nju, svojim grlenim ćutanjem prizvao kameni demon, zaštitnik, da dođe na ovaj svet, na kojem smo svi stranci i tuđini i ničiji,  iako ima onih što bi želeli da im pripadamo…

I mnogi će me svojatati, zato što je deo mene, il deo mojih, njihov… i crkva i sinagoga i poneki pesnik sufista, al najpre, političari, ovi novi što se kunu u boga i preziru petokraku, iako baš ja, kojeg bi da prigrle, sasvim suprotno, danas bi pre da stanem pod petokraku, jer stajati pod njihovim spomenicima ne mogu…

A evo, sagradiše jedan takav, na ruglo ljudima i gradu… i sad se pravoverni utrkuju u veličanju onog što je istrebljivao drugačije i što se opirao civilizaciji kojoj ponajviše pripadam…

A kako se oseća onaj što pripada carstvu kojeg više nema… Najveći Brod Vaseljene… novi Rim… na Bosforu… Istanbul… mesto za koje su mi rekli, oni najstariji iz mojega roda, ili bar najstariji koje sam upamtio… što su rekli: „tamo spava tvoja duša“…

A kome čovek može pripadati više no svojoj duši… čiji sam ako ne božiji stvor što pripada bogu koji je voleo ljude više no bogove… što ih je izdao, kao što sam ja izdavao ljude i neljude… posebno ove druge… pokušavajući da budem svoj…

Čiji sam ako ne svoj… a to moj… malo je šire od onoga što bi pravoverni voleli… i za to me baš briga… jer Prometejeva deca ne kleče pred bogovima i previše vole ljude i žene i pesmu… čak toliko, da sa vremena na vreme, ukradu nebesku vatru i daju je ljudima… svim ljudima…

a kad daju svima… biće da ne pripadaju nikom… ta Prometejeva deca… kojoj izgleda i ja ovakav kakav sam bar donekle pripadam…