Priče o ljubavi koja nam je predhodila

Priča o Adamu, Evi i Urijelu ili muškarcu koji voli ženu, o možda o meni i vama...

I odvede ih anđeo na jedno mesto... a u njegovoj ruci plameni mač stajaše... i sunce bi na istoku... visoko i daleko... nedodirljivo... neosetljivo...

I reče čovek: „Želim disati i uzdisati uz tebe, želim deliti topao dah i mirise kože  pri izlasku i zalasku sunca, po mesečini i po mraku, u noći punoj zvezda ili tami, želim biti uz tebe grehu moj... od sad pa do večnosti... ili bar onih par trenutaka što nam ih on svojom milosti bude dao...“

A anđeo spusti svetlosni mač i izvede ih iz raja... i pusti ih u svet...

A onda zatvori rajske dveri... i suoči se sa božijim besom... i bi uništen... a mi ga nikada ne zaboravismo... zbog milosti i dara... koji nam je svima dao...

Za nas on osta heroj... čak i kad u kaljugu bi bačen... i po njoj se valjaše... jer jednoga jutra on bi svetlost i nada... i odreče se svoje večnosti... i časti... i prestola nebeskog... da nas, osuđenike proklete, od kazne strašne izbavi... i da nam nadu... da na nebu... još ima ljubavi za nas...

sve dok je bude bilo među nama...

dok god je muškarac kadar da ženu voli više od života...

dok god je spreman da se toj ljubavi i ženi preda...

 
bez obzira šta bilo koji stvor, na zemlji ili nebu, misli o tome

Sivilo

Životna stvarnost jedne promašene ljubavi

Zatočeni u kaljuzi – zbog drugih, zbog dece, roditelja, komšija, sveta... zbog očekivanja, kojima se povinjavamo, zbog svih, sem nas... ostajemo... a znamo da ne bi smeli ostajati, osećamo to, duboko, svim bićem – onim koje nestaje, jer ostajemo... istim onim, u koje nebismo poželeli, nikom, da se u njega pretvore... niko... ni oni pred kojima se skrivamo...

Živimo život koji to nije, praktikujemo ljubav koja to nije... pretvarajući se u tamničara tamnice, u koje je bačeno naše biće, koje dahće poput zveri, sve dok ne počnemo da dahćemo kao premorena marva...

Čekajući... Čekajući šta...

Čekajući konačni ubod sudbine pre nego što crno crvena tečnost ne iscuri iz ovog tela, koje smo zarobili u ovom odnosu bez svrhe i smisla...

Da li je to život... ili postoji i više od toga... nešto izvan poslušnosti što se zove sloboda...

Slobodno ljubiti, slobodno živeti....

Treba li nam išta više... ili ovom trouglu nedostaje još i mladost koja nam je utekla i sakrila se negde... daleko, duboko, u utrobi nas...

O svevišnji, vrati me, na trenutak, u detinjstvo, gde sloboda nema granice, gde nesputani dečiji duh još gospodari sudbinom i svetom...

Učini mi to... bar na tren...

Jednom kada dođeš

Kada jednom dođeš

Kada jednom dođeš i učiniš me zadovoljnom... Sretnom...

Pamtiću ti sve dobro... što si mi doneo... i neću zaboraviti... da ti se odužim... zadovoljstvom... možda srećom... ili bar prilikom.... toliko ti učiniti mogu... i prepustiću se... potpuno... i dozvoliću ti nestašluke... i neću ti ograničiti želju...

I dopustiću ti da se iznova vraćaš... koliko ti drago...

Crvena

Mamiš me, lagano, damski, pogledima i osmesima. Odbijaš tako da nikada ne zaboli. Vešto zavodiš rečima izgovorenim uz kafu i lešnike.

Mirisu badema – ko si ti? Šta si? Boginja ili tek žena za čijim korakom okreću se muške glave.

Zar je bitno?

I da si privid bila bi otelotvorenje želja i nada ljubavi za kojom bi krenuo bosonog da hodam po vatri ili talasima ustalasanog mora.

O pravu na istinu

Ostavio ju je da bude nikad ne otkrivena istina. Da bi je sačuvao. A ona se otkrila – svima... i on je više nije mogao sačuvati...

Izgubio je... i nju je izgubio, svoju istinu.... i drugi su ga sažaljevali... a niko se nije zapitao da li je imao pravo skrivati je od sveta... i ima li i sad neko pravo na istinu – ono ekskluzivno...

Zar istina ne pripada svima, pa i njemu? Ili nikada ne pripada nikom, do sebi? Zna li neko, može li da nam kaže...

  

Čitajući Borhesa

Čitati Borhesa ponekad ume da bude opasno. Daću vam primer. Tetka mi je pričala da je njena najbliža prijateljica iz mladosti, jedna prelepa i emancipovana žena, ironijom sudbine, ostala zarobljena u jednom ni malo dobrom braku – ako takav i postoji…

Ipak, pomisao na raskid istog, činila joj se nepodnošljivom, iz puno razloga. I izdržavala je u istom i više nego je trebalo ili što je pristojnost nalagala. Ponekad bi joj iz sećanja izronila pomisao na nekog drugog, a ona bi samo rekla “grešno je to, grešno”, ali bila je isto tako svesna da joj snaga ustreperi i suze polete i da ih ništa neće zaustaviti, jer te suzne kapi prestavljaju deo duše što vapi za slobodom.

Trpila je, tako, breme svog vermena, dok jednog dana nije sa polica biblioteke uzela najnoviju knjigu Borhesovih maštarija. Čitajići, za oko joj je zapala jedna rečenica: “Nijedna odluka nije konačna, iz svake porishode druge odluke”. Zastala je i porazmislila o tome. Brak je bio odluka, dakle, ne konačna i nepromenjiva činjenica. Sa druge strane odluke zahtevaju odluke.

Tad je odlučila da joj je bilo dosta i da je ona moderna žena svog vremena i odlučila je da poništi predhodnu odluku i da umesto zatvora prihvati slobodu. Razveli su se i odvela je sina sa sobom. On joj je i danas zahvalan što ga je naučila da ceni svoj život i slobodu… i donosi odluke… u životu… o životu…

Da, shvatili ste, to je bila moja majka koja me je naučila da čitam opasne knjige… i maštam… postoji li i jedan veći poklon koji bi mogao neko da vam da… život i mašta… nešto što možete dobiti samo od majke… sve ostalo možete naći u opasnim knjigama… dovoljno je samo da ih ponekad čitate…