Zefir

Otvaranje

„Kad ćemo se“, poslao sam joj poruku.

Ona je ćutala.

Posle me (je) napala.

Ja sam se na to samo obliznuo, svestan da ćemo se još oblizivati.

Na terapiji ili moj psihijatar

Legao sam na krevet. Ona sela na stolicu pored. Nešto me je pitala. Ja sam se opet pitao u čemu je smisao sveta i čemu zvezde ako ih ne mogu dohvatiti. Ponekad bih nešto rekao – bez zadržavanja i njoj bi se to svidelo.

Um mi je tako dugo preklinjao za slobodom, a sad u raskoš zalazi, a misli mi lako silaze sa usana... suvih, a vlažnih... poput snova... poput želje...

Govorim ili šapućem, nije mi bitno, dok god je misao jasna, iskrena, britka... Zatvoram oči da ugledam nebo, a njena mi se slika nastani u oku... i onda kad su kapci sklopljeni... i ja postanem svestan... čemu sve to vodi...

Umesto da zapisuje, ona ostavlja svesku i smesti se pored mene na kavuču, a onda 

razmenimo emocije i počnemo da prodiremo jedno drugom u psihu... ali ja vodim, jer prodirem i u njeno telo... tako bar, olako, verujem... i ne slutim koliko se varam... koliko je slaba moja umešnost naspram njene želje da me upozna... celog... i šta onda drugo mi preostaje... no da se predam...

Solome

Neke žene voliš, a za neke se samo boriš. I izgubiš. Njih nikad ne zaboraviš – dale su ti razlog – zbog njih si naučio da se boriš... i da živiš... Ako postoji gradacija u ljubavi, to su one koje imaju posebno mesto u tvom srcu... one koje dodiruju dušu... iznutra... Kako da ih ne voliš – one su te izgradile... One su te rodile takvim kakav si postao. O, Isuse... neshvataš li to...

Isa

Zašto je onaj koji je voli svet i sve ljude, odlučio da nema decu? Zar decu nije voleo? Ili je možda bio mizogeni gad? Ili ga možda samo priča takvim pokazuje... Ko zna...

Zefir

O ženo, vetar sam, dopusti da bar podignem ti haljinu... lepršavu... da dahom svojim obgrlim tvoje butine... i zagolicam parče kože skriveno među njima...