Dostojanstvo uličnih baraba

Automati ili zen budizam, ko zna...

Svi živimo samo jedno i svedoci smo našeg vremena, ali većina nas svedok je tuđih života, a vrlo malo može svedočiti o sopstvenom životu.

Ljudi oko mene kreću se kroz život poput automata. Pitam se ko ih je i kada navio... poput limenog dobošara... poput autića sa oprugom za navjanje...

Pitam se vode li ih to one naivne želje usađene u detinjstvu. Jesu li njihove želje njihove ili pripadaju nekom drugom... nekom iz prošlosti... koga više nema... a ko i sada povlači nevidljive strune kojima su poput marionete vezani za prošlost... ili su možda uzde preuzeli porizvođači reklama... oni koji stvaraju potrebe... koji vuču konce... ko je navio limene igračke i pustio ih u svet...

Pitam se jesam li i ja postao jedna od marioneta... ko je moj papet master... zašto se skriva iza zavese... i mogu li ovo da prepoznam na sebi ako se nadnesem nad vodom... hoće li me moj odraz slagati... hoće li mi reći... ko vodi moje želje... ko upravlja mojim životom... i voli li me taj neko... ili me je možda volio...

Plavetnilo

Pojavi se u meni ponekad želja, u daljini, nejasno, poput mora, kao nekakva plava mrlja, i ja joj krenem u susret... i tragam... za iluzijom... jašući na devi ili magarcu... kroz putinju ili krš... dok je ne  prepoznam u nekom podjednako plavom oku... koje se ispostavi da je bio skriveno negde uz put, među planinama, na putu do mora...

Odlučan

Čvrsto koračam ka iluziji... ponovo... i nadam se... kao što sam se i prvi put nadao... i to mi je dovoljno za sreću...

Slagalica

„Moja lukavstva ti nisu dorasla, ali moja ljubav jeste, a uz to, raste i ima nameru da te proguta“, pisalo je na omotu slagalice koju joj je kupio. Devojčica se obradovala i otišla da je slaže. Lukavstvo je urodilo plodom i ostao je sam pored mame.

Tu je već morao da primeni i mnoga druga lukavstva kako bi postigao svoj cilj. Kažu da je bio efikasan.

Po koja reč

Omakne mi se ponekad i po koja krupnija reč. Vulgarna i lascivna. I onda se uglađenim damama zacrvene obrazi, a meni bude drago što još po nešto života i čednosti ima u njima. Da nema te navale crvenila na obrazima, pitao bi se gde se izgubio stid u ovom svetu teške vulgarosti i licimerja. Gde se dade čednost u koju se kunu oni koji su sve samo ne čedni. Licimreje vlada, a ja još jedino imam reč da mu se usprotivim. Ponekad je i koristim.

Slučajni susret

Vreo septembarski dan. U autobus ulazi devojka, haljina joj je kratka, telo preplanulo, osmeh zavodljiv. Vozimo se poluusnulim gradom koji se još budi iz letargije i magije vikenda. A u autobus? Zajedno sa njom kao da je ušla magija i svi pogledom prate te njene noge, uredno preklopljene jedna preko druge, zavodljivo oble i pravilno mišićave, izložene pogledima i želji dok se magija lično jednim delom gluteusa oslanja na sedište koje se usled rupa na putu klati u ritmu muzike koju niko sem nje ne čuje, ali čiji ritam svi osećamo kao svoj. I kad na trgu republike izađe, krenem za njom. Krenem kao da me je sama sudbina pozvala za sobom. I pratim njen korak, vrcav, a čvrst. I vreme stane, ni sam ne znam na koliko… ne sećam se… ali znam da nije dovoljno… a možda je to stvar želje koja se budila u korak sa njom… možda je to ta stvar u vezi sa magijom…

Moje noge, pratile su jedne savršene noge, neko vreme su držale korak sa njihanjem kukova, a onda su korak izgubile, i najbolje noge koje sam sreo, na ulici, i bar na tren pokušao da idem u korak sa njima, ili bar malo iza njih, dovoljno da im se divim iz prikrajka, otišle su negde gde ih ja više nisam mogao ili znao pratiti…

 

  

Aleksandar

I reče mi sveštenik: „Za čim tragaš? Za nežnošću ili strasti, zapitaj se...“

Dok sam odlazio prema moru zapitao sam se, o smislu ovih reči, konačno, bio sam oslobođen pristojnosti i očekivanja. Bio sam slobodan. Ne znam ko mi je dao slobodu Apolo ili pitija, ali odlučih da je prihvatim.

Krenuh u susret svetu... a moj me put odvede preko mora... do granice sveta... sve dok ih ne pređoh... prateći strast... zaboravljajući nežnost...