Sivilo

Životna stvarnost jedne promašene ljubavi

Zatočeni u kaljuzi – zbog drugih, zbog dece, roditelja, komšija, sveta... zbog očekivanja, kojima se povinjavamo, zbog svih, sem nas... ostajemo... a znamo da ne bi smeli ostajati, osećamo to, duboko, svim bićem – onim koje nestaje, jer ostajemo... istim onim, u koje nebismo poželeli, nikom, da se u njega pretvore... niko... ni oni pred kojima se skrivamo...

Živimo život koji to nije, praktikujemo ljubav koja to nije... pretvarajući se u tamničara tamnice, u koje je bačeno naše biće, koje dahće poput zveri, sve dok ne počnemo da dahćemo kao premorena marva...

Čekajući... Čekajući šta...

Čekajući konačni ubod sudbine pre nego što crno crvena tečnost ne iscuri iz ovog tela, koje smo zarobili u ovom odnosu bez svrhe i smisla...

Da li je to život... ili postoji i više od toga... nešto izvan poslušnosti što se zove sloboda...

Slobodno ljubiti, slobodno živeti....

Treba li nam išta više... ili ovom trouglu nedostaje još i mladost koja nam je utekla i sakrila se negde... daleko, duboko, u utrobi nas...

O svevišnji, vrati me, na trenutak, u detinjstvo, gde sloboda nema granice, gde nesputani dečiji duh još gospodari sudbinom i svetom...

Učini mi to... bar na tren...