Poslednji poziv Snowball-a ljudima i stoci
Ti,
prijatelju kojeg nisam upoznao, generacijo moja prokleta, prepune su ti oči neuzvraćenih
snova. Ti čija je duša izvređana, čiji je život otet, ti koji si plaćao cenu
tuđih obesti, koji nikada nisi upoznao sreću – iako kažu da na nju imaš pravo –
oduzeli su ti je, trgovali i poigravali se, sa njom i sa tobom, zašto ćutiš?
Zar baš ništa nemaš da kažeš? Zar je toliko u tebi ubijeno svako sećanje da na
to da si čovek, da si ravan drugom čoveku – i onom koji te tlači i onom koji mu
to dozvoljava.
Zašto
ćutiš?
Nemaš
snage – oduzeli su ti je, njome kupovali svoje skupe igračke, njome vodili
svoje besmislene ratove, istom tom snagom oduzimali ti šta im se htelo i tebe,
tom istom snagom, pokoravali su te. I sad se svojoj snazi pokoravaš čoveče – ko
su oni koji ti dahću za vratom i drže te prikovanog za blato, ko ako ne oni
isti tebi.
Znam
teško je, nemaš više snage, a nesmeš da staneš, jer znaš, da će tada nestati i poslednja
iluzija koju su ti usadili, zato ideš daje, samo da se sa sobom ne suočiš –
bežiš, a ne znaš ni gde bi krenuo, da od sebe pobegneš, jer gde god da kreneš, na
plećima nosiš svoju muku – od nje ne možeš pobeći.
Potrebno
je da se odmoris, a ko da ti da odmor, a ako ti ga i da, plašiš se da li ćeš
onda izgubiti i to malo prihoda kojima se držiš na površini. Plašiš se da će te
zameniti, nekim mlađim, jačim, očajnijim od tebe, koji će prihvatiti da radi za
manje od tvoje nadnice za muku i strah, jer to što radiš, to nije posao, to je
dobrovoljno izrabljivanje, onih kojima je oduzeta slobodna volja i pravo da
sami odlučuju o svojoj sudbini, onih koji su robovi kredita i banki i nesrećnih
zajmova kojima se produbljuje njihovo siromaštvo i ropstvo, onih koji su
verovali u čast, pristojnost, poštenje, onih koji su ih prodali, u bescenje, svojim
lažljivim kumovima i rođacima, onim istim koji su im oduzeli dostojanstvo, pa
slobodu, pa volju, koji su ih sveli na polusvet izgnanika gorih od gubavaca
srednjeg veka.
Ti
koji znaš da te tretiraju gore od stoke, ti koji služiš marvi i namiruješ je,
svojim životom, vremenom, budućnosti svoje dece, zašto ćutiš. Kome služe svi ti
nadničari straha kojima si okružen, koji žive tvoju muku, čemu svi naši životi –
do kad ćemo da ćutimo i namirujemo marvu.
Vreme
je da neko ustane i kaže dosta… i da vrati marvu u marvene brloge, da pokolje
krmke koji su preuzeli farmu i oslobodi sve ljude i životinje terora jednog krmka
koji je umislio da je Napoleon…
