More i uvala

More i uvala (rađanje života)

Snagom plime vučeš me svojim sokovima. Obećanoj zemlji.

Još se jutrom dižem, nadilazim nad uvale tvoje.

Još te mokrim svojom vodom, u nadi da će na njima izdžikljati život.

Radimo to eonima – dok abmebe ne preuzmu svet.

Bez predaje

Zaostajem za generacijom i očekivanjima. Nisam ispunio ništa od obećanja mladosti. Postao sam tek četrdesetsedmogodišnji dečak, koji se trudi izbiti brzu kintu u sporoj branši. Čovek bez budućnosti – skoro i bez snova. Bez nade. Sa osrednjom željom, nesposobnoj da se održi, podčinjenoj eroziji – razlivanju.

Ima još žena, koje se trude da iznađu skrivena mesta u svojim užurbanim životima i odvedu me tamo. Tamo, u tom skrivenom trenutku predaha, između udaha izmenjujemo poljubce i strasti, i još postojimo jaki poput želje prvog dana, poput snova o budućnosti, koje smo imali pre nego je erozija počela da nagriza naše živote.

Još verujemo... budućnost se čini slatkom... ima nade... život starmalog dečaka naučio me je tome...

Konjanik

Konjanik – dalmatinske konjice

Klela se bogom da je devica, čuo sam i drukčije zakletve, ali nisam mario, niti me je bilo briga, voleo sam ženu koja laže i to što ima radi čega lagati muža, decu, ljubavnike, pa i mene kad joj se izmoren i bezživotan složim među noge.

Čekala me je i volela pored reke, željna i spremana svlačila jahaće pantalone, ne bi li me, odmah potom zajahala, poput dorata kojeg bi pustio da sam bira travu.

Cigani vole žene koje se smeju i plaču, jevrejke koje znaju da pričaju priče, svoje gospodarice rimljanke, što izlaze van zidina grada da bi im se dale.

Tih godina, dok je zemlja još mirisala na vulgarnu nevinost divljeg cveća i nebo bilo rezervisano za ptice i anđele voleo sam svoju jevrejku rimljanku. U podnožju jedne žalosne vrbe bujala je naša strast i začinjala se iskrena ljubav jednog konjanika i jedne gradske dame koju će odbaciti i kamenovati oni, koji ne razumeju, niti poznaju ljubav – a opet se kunu u nju.

Ljudi koji žive u gradu i veruju u zadrte bogove nikada neće razumeti divlje cveće. Niti divlju ljubav, rođenu i umrlu u usnuloj dolini jedne divlje planinske reke. 

Justiniana Prima

Ali

Ali

Ponekad pomislim da sam izašao iz ogledala, da poput Alise, živim u svetu u kojem ne pripadam. Lutam svetom u nadi, i strahu, da ću pronaći zeku šeširdžiju i pitam se šta ću mu reći kada se budemo sreli. Kada budem imao dokaz iskrivljenosti ovog sveta.

Umesto da se sretnemo, ja se sretnem sa ogledalom.

Ogledalo nema senku. Ja, najedamput, nemam prošlost, a i budućnost mi se čini sumljivom.

Stojim i gledam u ogledalo – još ih nisam sreo – šeširdžiju i limenka. A ni druge... Nemam nikakve dokaze kojima bi potkrepio smisao sveta u kojem sam se obreo, za kojeg sam verovao da je sa ove strane realnosti – da li je, to više ne znam.

Jesam li slobodan ili ograničen ramom?

Trebam li biti, to što sam, ili ono što od mene zahteva ram?

Živim li, ili to žive drugi, dok se ogledaju u ogledalu uokvirenim ramom za slike – u slici koja bi da pobegne iz ovog sveta, u neki drugi, sa one strane duge, sa one strane ogledala.

Sa koje strane kvantne realnosti su napisane ove reči što žude za svim onim ishodima, što mi, kao želje neutežne, ostaše nedostižni.

....

U kojem od svih svetova nas čeka sreća i kako će šeširdžija i limenko pomoći da je saznamo, i da se vratimo sebi, čak i onda kada nam je oluja srušila dom.

...

Žudim povratku... domu... mestu na kojem mogu biti svoj...

Dom nije mesto rođenja, ili ono, na kojem smo sagradili kuću, ili odrasli. Nije mesto na kojem smo voleli, ili bili voljeni. Ni ono, na kojem smo udarali i primali udarce od starije braće. Nije objekat. Ni sećanje. Dom je mesto na kojem, nakon puno lutanja spoznajem sebe... i mogu da živim sa tom spoznajom... sa sobom...

Postoji li za mene takvo mesto...