Projektil - ispaljeni

Projektil - ispaljeni

Moj život je kao let projektila. Neko me je usmerio i ispalio i ja sam leteo u pravcu u kojem su me upravili.

Nikada se nisam slagao sa tim da moj život treba da ide u tom pravcu. Imao sam druge ideje o životu. Druge želje. Ali, pita li neko projektil šta hoće, ili se pita balistika, vetar i gravitacija.

Tako je to sa društvima (državama) i projektilima. Zna se ko se pita, i šta je to što određuje pravac priče, a to skoro nikada nije tekst, interni doživljaj sveta ili želja (glavnog junaka). To je uvek kontekst koji skoro pa da i ne vidimo.

Jednačine i početni uslovi... i ponekad vetar...

Možeš misliti šta god hoćeš letiš od tačke A do tačke B kroz putanju koju ti određuju jednačine. Ponekad te zanese vetar, ali ti imaš precesiju i nultaciju, i još poneki trik u rukavu – letiš prema cilju nezadrživo.

A opet, nekad se desi čudo, ili pre greška, koju nazivaju čudom, jer oni ne mogu da pogreše ili misle da su besgrešni, ili kako već, i nešto te skrene sa putanje.

Mnogi tad kažu do tebe je – nisi valjao, omanuli su onni u proizvodnji, greška kontrole ili komande... ali... sad jedanačine jasno kažu – više ne možeš pogoditi cilj... i ti, onda, letiš po inerciji... letiš u prazno... kroz lični poraz i poniženje koje traje ceo jedan život... ili let...

Ja sam projektil koji je omanuo... i prošao sam kroz sve faze ovog saznanja... Pomiren sa sudbinom bio sam spreman na kraj – omanuo sam – pomirio sam se sa tim  i sa sobom.

A onda se desi čudo... ovog puta istinsko... doneto novim naletom vetra... što vraća zabludelo zrno na putanju – ka svrsi i ispunjenju sudbine.

Konačno se vraćam meti.

Ovog puta spreman da pogodim cilj...

i radostan zbog toga...