Ali

Ali

Ponekad pomislim da sam izašao iz ogledala, da poput Alise, živim u svetu u kojem ne pripadam. Lutam svetom u nadi, i strahu, da ću pronaći zeku šeširdžiju i pitam se šta ću mu reći kada se budemo sreli. Kada budem imao dokaz iskrivljenosti ovog sveta.

Umesto da se sretnemo, ja se sretnem sa ogledalom.

Ogledalo nema senku. Ja, najedamput, nemam prošlost, a i budućnost mi se čini sumljivom.

Stojim i gledam u ogledalo – još ih nisam sreo – šeširdžiju i limenka. A ni druge... Nemam nikakve dokaze kojima bi potkrepio smisao sveta u kojem sam se obreo, za kojeg sam verovao da je sa ove strane realnosti – da li je, to više ne znam.

Jesam li slobodan ili ograničen ramom?

Trebam li biti, to što sam, ili ono što od mene zahteva ram?

Živim li, ili to žive drugi, dok se ogledaju u ogledalu uokvirenim ramom za slike – u slici koja bi da pobegne iz ovog sveta, u neki drugi, sa one strane duge, sa one strane ogledala.

Sa koje strane kvantne realnosti su napisane ove reči što žude za svim onim ishodima, što mi, kao želje neutežne, ostaše nedostižni.

....

U kojem od svih svetova nas čeka sreća i kako će šeširdžija i limenko pomoći da je saznamo, i da se vratimo sebi, čak i onda kada nam je oluja srušila dom.

...

Žudim povratku... domu... mestu na kojem mogu biti svoj...

Dom nije mesto rođenja, ili ono, na kojem smo sagradili kuću, ili odrasli. Nije mesto na kojem smo voleli, ili bili voljeni. Ni ono, na kojem smo udarali i primali udarce od starije braće. Nije objekat. Ni sećanje. Dom je mesto na kojem, nakon puno lutanja spoznajem sebe... i mogu da živim sa tom spoznajom... sa sobom...

Postoji li za mene takvo mesto...