Konjanik – dalmatinske konjice
Klela se bogom da je devica, čuo sam i drukčije zakletve, ali nisam mario, niti me je bilo briga, voleo sam ženu koja laže i to što ima radi čega lagati muža, decu, ljubavnike, pa i mene kad joj se izmoren i bezživotan složim među noge.
Čekala me je i volela pored reke, željna i spremana svlačila jahaće pantalone, ne bi li me, odmah potom zajahala, poput dorata kojeg bi pustio da sam bira travu.
Cigani vole žene koje se smeju i plaču, jevrejke koje znaju da pričaju priče, svoje gospodarice rimljanke, što izlaze van zidina grada da bi im se dale.
Tih godina, dok je zemlja još mirisala na vulgarnu nevinost divljeg cveća i nebo bilo rezervisano za ptice i anđele voleo sam svoju jevrejku rimljanku. U podnožju jedne žalosne vrbe bujala je naša strast i začinjala se iskrena ljubav jednog konjanika i jedne gradske dame koju će odbaciti i kamenovati oni, koji ne razumeju, niti poznaju ljubav – a opet se kunu u nju.
Ljudi koji žive u gradu i veruju u zadrte bogove nikada neće razumeti divlje cveće. Niti divlju ljubav, rođenu i umrlu u usnuloj dolini jedne divlje planinske reke.
 |
| Justiniana Prima |
Нема коментара:
Постави коментар