Dodiri

Dodiri

Sve na ovom telu moji prsti su dotakli... i sve će doatknuti ponovo, iznova, uživajući u dodiru i intimi koju mi pružaš, koju ti pružam. Ovi me dodiri teraju da ti pripadam i onda kada te nema u postelji, u sobi, na kamenom stepeništu, ispred kuće naših uzdaha, koju si nasledila do svoje bake – gusarke, koja me je učila kako (te) treba voleti, kako se boriti, padati i uskrsnuti dok nam se želja cedi sa usana, a moje oči biraju, pre pogled na tvoje obline i udoline, nego na nebo posuto zvezdama.

Ljubav je skliska misao, ali misao koja pripada tebi, a ne zvezdama, jer zvezde žive u hramu mraka, a ti u mojim snovima, željama i dodiru... jer ti živiš u meni podjednako koliko živiš i u sebi... samo to ne znaš... jer ja još nemam hrabrosti da ti to priznam...

a želim to...

da ti priznam...

uz dodire...

pod zvezdama...

(K)obilić

Ne postoji spokoj, jer te nema i nama vesti o tebi. Ne postoji spokoj iako sam pomirena sa sudbinom. Nema ga, jer osećam da ni tebe više nema, ni onih junaka što sa tobom odoše... a možda, više, ni Kosova nema... ni Srbije...

Postoji samo ovo zvezdano nebo, sa kojeg si sišao na zvezdi padalici i na koje ćeš se uspeti kada megdan odluči i dođe tvoj čas... i postojimo mi, koji se u tebe uzdamo, a u čiju strah se uzda sudbina.

Sve što treba da znamo sadržano je već u suncu... i mesecu... a opet strahujemo od mesečevog srpa što će doći da nam svoju volju nametne, da nas svojim učini.

A nebo je iznad svih nas... i nas... i njih... a na nebu si ti, skriven među zvezdama... željan da me svojim sjajem zaseniš, da me obasjaš, i navedeš da procvetam i izdanke ti rađam...

a rađala bih ti junake, koji bi sa tobom kobile timarili, koje bi krvlju ždrepca zadojili i po tebi Kobilićima nazivali...

Rađala bi... al nema tvoje svetlosti da me uzme... ni tvog daha, da ga poljubcima progutam... nema ničeg, sem ovog zvezdanog neba – za koje verujem da je mera tvoje duše... a možda je i to dovoljno...

možda će jednog dana biti dovoljno...