Branje trnja – Lucifer u meni ili žudnja za zvezdom na nebu iznad moje duše

Branje trnja – Lucifer u meni ili žudnja za zvezdom na nebu iznad moje duše

„Ako pristaneš da zaplačeš sa đavolom ne pitaj se, onda, što si u paklu“, rekli su...

„Tu treba da budeš...“

Bog misli da tu treba da budu suze. Kažu,... tu šalje grešnike.

Lažu...

Pakao je logor za osuđene – Aušvic, božijom rukom stvoren, za one koji ne mogu slepo da slušaju i klanjaju se idolima... makar, za sebe tvrdili da su Bogovi...

Plakao sam sa Đavolom... Mnogo puta... Dao sam mu svoju dušu... On me je pušato da zavirim u njegovu...

Plakali smo i jadali se jedan drugom...

To je jedino što možete da radite kada ste rođeni i zarobljeni na Balkanu... da plačete i smejete se sa Đavolom... da ga prihvatite za brata, prijatelja, ljubvnicu, dete... i da u toj Balkanskoj duši, osuđenoj na pakao, nađete trag zvezdanog neba... trag svetla i nade... da će doći dan iskupljenja... dan pobede, radosti, smeha... dan kada ćemo dotaći zvezde i pronaći davno izgubljenu sreću... i želju da joj se predamo...

dan, kada će se Lucifer vratiti na nebo...

kada će luča rasterati mrak u kojem uzdiše jad osuđenih, skriven među nekolicinom 

zvezda koje Bog još voli, čiji sjaj, još dopušta... i pomaže...

dan, kada ćemo i mi, koji smo u tami, u sebi, pronaći svetlost...

i zasijati...

Topao vetar, u Februarskoj noći

Noćas bi šetao. Noćas bi te ljubio. Držao te za ruku i pustio vetar da ti miluje kosu. Noćas bi tražio miris mora u tvojoj kosi, osluškivao huk talasa u tvom srcu, dahom svojim  dodirivao tvoje minđuše i ušne resice na koje ih kačiš...

Noćas bi spustio svoje usne na tvoje pregibe i poljubio tvoje oči...  

Voleo te do poslednjeg daha, onako, kako vetar voli tvoje planine... tamo gde vile još slobodno igraju po planinskim jezerima, a oni što hodaju zemljom, još mogu da dodirnu nebo...

Noćas bi mogao da odšetam do tvoje planine... i ljubim te dok nam vetar donosi miris mora i soli...

Noćas bi mogao da gledam u zvezdano nebo i tražim da mi te dovede...

Mogao bih...

ali... želim te više od toga...

Više od ideje...

Više od misli...

Želim te neoposerdno... pribijenu u zagrljaju, tako da mogu da osetim otkucaje tvog srca... da udahnem  toplinu tvog daha... da postanem deo tebe...  

Vetar me zove... šapuće mi tvoje mirise... pripoveda o tebi... a ja mu se predajem... i puštam da me vodi ka tebi...

ka tvom osmehu...

i sreći...