Mana

Mana

Kažu da smo životinje, kadre da žive samo od osmeha i tela, koje nam njihovi vlasnici daju, i da tuga nastaje onda kada nam ih uskrate – oni, koji su nam davali – tu nasušnu hranu naše vrste... telo i osmehe...

Kažu da se dajemo i da uzimamo, a sve je više onih koji bi samo da uzimaju, a sve je manje onih koji bi davali... ili mi se tako čeini...

Kažu da ni zakoni svemira nisu jednaki za sve, pa zašto bi onda društveni zakoni za sve isto važili?

Ne znam puno o tome. Ponekad mi se čini da ne znam ništa. Posebno o zakonima privlačnosti, ali ponešto znam o pravičnosti i ljubavi. Znam da sam predugo uzimao i da je red da dajem... ali hoće li je iko uzeti... ljubav... koju nudim...

Znam toliko onih koji nude ljubav, bez naknade, bez zadrške, iskreno, a niko se na njihove ponude ne osvrće... možda zato što su, te ponude, prekasno, došle na svet... ko zna...

Mislim o tome ponekad u hladnoj noći sakriven iza betonskih zidova o kojima su moji preci mogli samo da sanjaju. Mislim i nisam ništa pametniji zbog toga što mislim i umesto odgovora samo pronalazim nova pitanja. Pitam se, koliko ja razumem ovaj svet, koliko ga mogu razumeti, zašto ne razumem sebe, a ni svet, i zašto si postavljam ova pitanja. Šta me na to tera?

Postoji li neka sila koja pogoni ljubav? Odakle ona dolazi? Koliko je u njoj životinjskog? Ne znam. A opet ponekad mi se čini da sam za života nešto uspeo i razumeti... onako intuitivno... bez dubljeg povezivnja smisla reči i ideja koje se tvore u mojoj mašti...

Nešto me tera da verujem.

Mana ne pada sa neba. Mana je osmeh majke, telo žene, radost i snaga čoveka pored mene. Nju ne dobijam od Boga, dobijam je prijatelja... onih koje su više od prijatelja... Tako mi se čini... Možda je to najbitnije znanje koje sam zadobio za života – uvid u poredak stvari i strukturu sveta... i možda postoji samo jedna bitnija stvar od toga... potreba da to saznanje, ili pre uvid, podelim sa onima kojima nudim svoje telo i osmehe... onima, kojima, bez zadrške, nudim ljubav...