Marko Polo

Marko Polo

Držala ga je za ruke svesna da će otići, da ga ne može zadržati, da će ostati sama, bez nade, bez želje da nadalje živi, a opet, sretna što je uspela da ga dovede do ovog trenutka u kojem se opraštaju, verovatno zauvek. Probadale su je strele straha i čežnje, ali nije bilo ni traga od želje da ga zadrži ili pokori svojoj volji. Učila ga je da bude svoj, kad već onaj čiji je trebao da bude, nikada nije bio tu za njega ili nju. Naučila ga je da bude hrabar i jak, dovoljno jak, da poželi da se otisne na put i dovoljno jak da od nje zatraži razumeanje i blagoslov. Uvek je znala da će do ovoga doći i da će mu, kad joj zatraži blagoslov i molitvu za sreću na putu, ona dati sve što traži... i ponešto od onoga što nije tražio, ali je ona verovala da treba da mu da... Majka je, ko će ako ona neće. Kome će, ako njemu neće.  

Svesna da to čini možda poslednji put nasmešila mu se i rekla: „Za jedne put je radnost, za druge tuga. Ja sam na putu izgubila tvog oca, a on je stekao sebe. Marko, ja te volim, ali želim da upoznaš i stekneš sebe. To ne možeš ovde. Tvoja duša nije stvorena za Veneciju, već da luta. Prati je i ja ću biti sretna.“

„A ti majko?“

„Imala sam dvojicu muškaraca koju mi je uzeo san o Kini i lutanja. Znam da me se niko neće sećati nakon što pređeš ovaj prag, ali znam da ćeš promeniti svet. Nisam tu da te sprečavam. Meni ostaje ova radost kojom su retke žene blažene.“

Njegove oči bile su blage i tihe. Skoro pokorne. Bilo je vreme da mu pomogne da poleti. Nekad ptiće treba pogurati.

„Marija je znala da Isus ide u smrt, a opet bila je radosna...“

„Majko?!“

„.. jer je verovala da... znala da će njen sin promeniti svet...“

Marko je bio zatečen i uplašen. Neko bi je mogao čuti. Tada bi se kaluđeri i kardinali već pobrinuli da jedini put na koji će krenuti bude onaj prema gubilištu. Plašila ga je ta ideja smrti, ali ne toliko njegovog kraja, koliko kraja njegove majke koja to ničim nije zaslužila i koja ga sad samo hrabri i uverava da će joj biti dobro, na način kako to majke kapetana i moreplovaca rade, govoreći o putovanju na koje će se otisnuti njihovi brodovi kao o misiji koje su imali misionari koji su širili radosnu vest i propovedali o delima Isusa Hrista.

„Ja nisam kao On“, rekao je, iako je u njemu bilo previše ponosa zbog reči koje je majka izrekla.

„Jesi. Znam to, od prvog dana, kada sam osetila kako koračaš, još dok sam te nosila. Ne stidi se svoje veličine. Ti si rođen da promeniš svet... možda ga prvo moraš prekoračati... ali to ne menja na stvari... na onome što jesi... što tvoj duh jeste...“

„Majko ovo je bogohulno. Nijedan čovek nije kao Isus. On je naš bog.“

Nasmešila se. Oporo. Bez zlobe. Umorno, ali odlučno.

„On je čovek koji je učinio mnogo. I zato ga poštujemo. I ti ćeš učiniti mnogo. Znam to.“

„Majko, nemoj...“ Markov glas više nije bio tako odlučan. Bilo je u njemu skrivene tuge, od koje nije mogao pobeći.

„Možda sam ohola, možda iz mene progovara jed i gorčina, ali to ne menja na stvari. Idi... budi moj ponos... i čovek koji će promeniti svet...“

Sada se već otela suza iz njegovog oka. Hteo je da joj kaže da je voli, da će se vratiti ali znao je da možda neće biti tako. Toliko toga je moglo poći po zlu, i on je mogao ostaviti svoje kosti na putu, ali nije želeo da odustane, želja je bila previše jaka da joj se odupre. Vukla ga je napred. A ni majka ga nije sprečavala – odlučila je da ga otpusti i da mu da blagoslov.

Tišina je bila teška. Tek povremeno narušavalo ju je teško disanje i gugutanje ptice koja beše sletela na prozor. Nije se usuđivao da razmišlja o značenju tišine, suza i ove ptice što je baš sad sletela na prozor. Nije se usudio da prkosi rečima majke. Ako tvorac postoji on je sigurno ovaj svet pohodio kroz telo i život njegove majke.

On joj neće protuvrečiti. Učini će da bude ponosna, govorio je sebi, pazeći da to obećanje ne izađe napolje i ne bude javno izrečeno, jer ko zna na šta bi ga ono sve obavezivalo, ali učiniće sve što može... dao je reč sebi – život njegove majke bio je žrtva njegovom životu, učiniće sve da ne bude uzaludno, da žrtva koju je podnela ne bude uludo straćena – to je obaveza koju preuzima u ovom času i koju će nositi ceo život... hodaće, jahaće, ploviće, otići na kraj sveta ako mu se za to pruži šansa, a onda će se odande vratiti i ispričati svima o onome što je na putu sreo... Naučiće ljude ovog grada ono što nauči na putu... i uradiće to zbog nje... i zbog sebe... Samo tako može sačuvati sećanje na majku i njenu muku... na sve ono što je podnela da bi ga odgajila i učinila sposobnim da krene na ovaj put...

Ona je njegova hrabrost i radost, njoj za ljubav učiniće svet boljim... da opravda njen ponos pred bogom i spase njenu večnu dušu što se usudila da svoga sina poredi sa jednim bogom... što se usudila da ga voli više od boga... Što je verovala da on može da za ljude učini isto... možda čak više, od onoga kojem su se klanjale generacije pre no što se rodio... odrastao... poželeo da krene na put...

Nisu više izgovorili ni reč. Zavet je položen, bez reči, kroz suze, u tišini njene sobe, kojom se širilo samo gugutanje jedne golubice.

Nikada nije pogažen.

Zavet.

Ni osećanja koja je pamtio, na taj dan kada je poslednji put video majku.