Kakofonija

Bele košulje

Otišao sam, napustio vojsku koja čuva gospodare poretka. Verovao sam u razum i pravo na pobunu.

Izgubio sam rat koji se nije vodio. Dobili su ga oni koji su ostali, odlučni dezerteri i salonski oficiri. I danas služe, tiho štrajkujući. Oni su nemi nerad, prava snaga svake stojeće armije, laka konjica u dvadeset prvom veku.

Još šire laži o svojoj snazi, ubeđuju da se bez njih ne može. Još im veruju. Na kraju sve vojske počivaju samo na uverenju o njihovoj svrsi i snazi. Zato danas grade uverenje, umesto bezbednosti i za to su plaćeni.

Oni koji sumnjaju još su izdajnici i neprijatelji. Kao i ja.

Konačno uviđam da se to neće promeniti.

Neopredeljenost kao greh

Sloboda jednih je zatvor drugih. Zato prevrati. Revolucije.

Sve nade se polažu da će tvoji doći na vlast. Jedino se gubitnici nikad ne menjaju. Oni koji nemaju njihove, unapred su osuđeni na propast i ropstvo.

Lakrdija uzdizanja i padova, onih koji su odlučili da pripadaju.

Moji su grehovi veći, neoprostivi. Nepripadati je greh. Odbijati ulizičke ponude je greh. Pokušati odbraniti svoje je greh. Biti, a ne biti, ničiji, ima li većeg greha? Ima li iskupljenja?

Građani Srbije

Mali čovek više nije relevantan, više nije interesantan vođama i političarima. On živi u malim gradovima i snovima o sopstvenoj veličini i značaju. On ne vidi kako razgrabljuju i parčaju njegovu imovinu, kako mu oduzimaju šume i atare, kako su počeli da mu prodaju vodu, a spremaju se da mu naplaćuju vazduh. On više nema pravo na samostalnost i odluku o životu i smrti.

Umesto toga on ima namete i slaba obećanja bezbednosti i blagostanja, do kojih nikako ne stiže. Jer, to nije za male ljude. Njemu je pripremljen ušoreni put rada u tuđim kompanijama, kopanja bakra i kratkotrajnog bljeska ograničenog zadovoljstva po šoping molovima – ne treba preterivati, to je za druge.

On je predodređen za savijanje lima, motanje kablova, pelene za odrasle, grčenje stomaka od loše hrane i pomisli na budućnost koja mu sve više izmiče i koju zna, više ne može stići.

Mali čovek više ne sedi na gajbama piva ispred zadruge. Nema više zadruga i pšenice, ni ruku žetelaca. Uskoro više neće biti ničega, pa ni ovih reči, možda poslednje zapisanih u slavu malog čoveka – onog koji je dobijao ratove, stvarao blagostanje, rađao decu, verovao u ideale i bolju budućnost.

Nestaje mali čovek, zajedno sa idealima, koje su izdali oni, koji su prevarili malog čoveka.

Vaseljena, period prvotnog mraka

Praznina, ničeg, što bi ispunilo prostor praznine koji se širi.

Bio si svetlo, bio si mrak, a sada samo ništavilo.

Ničeg osim praznine.

Osećaš, zgušnjava se, nešto poprima oblik skriveno u tami.

Koliko vremena još treba proteći pre nego se upale prve zvezde?

Pro

Banja Luka – carstvo provincijalske svesti kojom vlada proizvoljnost jalovih štetočina, nije kadra iznjedriti nešto više od proste reprodukcije svoje toksičnosti...

Bolest koja ne prolazi... čak ni onda kada u ovu, kasabu vilajetsku, svetlost zaluta.

Život koji to nije. Mrak po noći. Mrak po danu. Mrak po umovima. Svugde samo mrak. Taman i neproziran. Gust, poput očaja, što negira život.

Ljudi odlaze. Beže.

Da ne budu na tom kužnom mestu kojim vlada pogan ogrezla u protivprirodnu blud. 

Da uteknu pred najezdom pošasti skakavaca.

Pogan likuje. Slavi, baš tu blud, kao svoje najveće dostignuće.

Kraj se naslućuje. Niko ne želi da otvori oči i da ga ugleda.

Kakofonija, Simit Sarayi, Beograd, 2020

Cepanje atoma. Paljenje zvezda. Poziv na molitvu. nesposobnost artikulacije. Svest se mrvi.

Tako je malo iskazivog. Kolonijalni mentaltet. Sumrak civilizacija. Kolebanje kao pravo na izbor. Gužvanje posteljine. Vrbovanje lakovernih.

Unutrašnji neprijatelj. Generali i izdaje. U stavu mirno.

Ispijanje kafe. Tužna životinja. Fado. Tango. Harmonika i violina. Studentica sa knjigom gleda kroz prozor, u pravcu fakulteta, kao da isčekuje nekog.

Smog u plućima. Miris zemlje. Nebeski presto. Plameni mač. Pali anđeo. Visoke potpetice.

Budućnost Srbije. Teorija zavere. Turska. Lord Bajron. Telefonski poziv će promeniti sve.

Njegova smrt. Strast je snažna kao srce bizona. Indijanci. Istrebljenje. Američka konjica. Američki san. Babuške. Černobil. Smrt. Bhagavad gita. Ja sam smrt, uništitelj svetova.

Marija Kiri.

Konačnost. Komadanje. Oduzimanje. Sakaćenje.

Još u meni gori plamen. Demonstracije.

Tekst bez smisla – spomenik mrzovolji. Praznina. Nedostatak inspiracije. Možda sam rekao svoje. Prazan. Bezidejan. Smeta mi kakofonija.

Glasni ljudi sa šupljim pričama. Mali životi. Konobarica. Kafa sa mlekom, produžena, bez šećera.

Vozila gradskog prevoza koja prolaze bulevarom. Svi ti ljudi koji idu negde i ja koji sedim i trunem u mestu.

Čekanje čega?

Do kad?

Tetovaža

Onom koji me prlja

Sačinjen od vode, imena i prošlosti, ograničen ovim tvorilačkim elementima sagorevam dok još u meni energije ima, dok je ne potrošim i pređem u ništavilo. A onda, ponovo biću energija, čisti duh, i nećeš me više moći dodirnuti. Ukaljati. Biću čist zauvek. I biću, iako me neće biti.

O Bogu i ljudima

Stvorio nas je, a onda je sedam dana plakao, jer smo ličili na njega. Znao je da ćemo mi plakati od tog do sudnjeg dana. I da nam to neće biti dovoljno za iskupljenje.

Moje kopile tekst

„Čega se plašiš“, pitao sam tekst koji je tvrdio da je moj, iako ga ja nisam priznavao.

„Tačke“, odgovori mi.

Pomislio sam tada da ću mu lako stati na kraj. Dovoljno je bilo staviti tačku, ali neki neartikulisani strah pobuni se u meni i ja svatih da bi tim potezom stavio tačku i na svoje postojanje, na moje intelektualno biće.

Zato nastavismo bez tačke, bez zareza, tek sa pokoje tri tačke...

Zabluda jedne ljubavi

Jesam li ono što volim? Jesam li ljubav? Ili ogorčenost zbog onoga što mi je nepravedno oduzeto? Ili to beše slobodna volja nekih slobodnih ljudi?

Ne znam, znaš li ti?

Marina

Da li je moja misao o tebi eho mog bola i želje za srećom? Postojiš li uistinu? Postoji li, isto tako i prepodobna prošlost u kojoj su upisane naše sudbine, u kojoj leži želja za iskupljenjem.

Postoji li, ili je sve umišljaj?

Revolucionar

Bili smo na različitim stranama, pripadali različitim vojskama. Rekla je: „izaberi oružje, doživi erekciju“, i ja sam svoje koplje zario u nju. Umirala je i oživljavala na vrhu koplja, koje je želelo da joj pokida utrobu i u nju zasadi seme nekog novog sveta.

Moja revolucija je propala, slomila se pod njenom mekoćom.

Izdao sam uverenja. Zarad zadovljstva.

Sada mi možete suditi.

Miris

Maštam da otkrivam mirise parfema nastanjene u skrivenim kutcima tvog tela. Želim da udišem duboko. Želim te u mojim grudima, kako bih mogao da te ponesem kad krenem na sever.

Tvoj miris, to su kratki bljeskovi u bezgraničnom ništavilu nastajanja i nestajanja.

Ne psotoji razlog za udisanje smoga. Ne postoji drugi razlog postojanja, osim želje za tvojim mirisom u osvit dana.

Tetovaža

Uobličila si svoj bol, sakupila ga u tetovažu. Sakrila si ožiljke odrastanja, sve promašaje, u tu zavodljivu sličicu koju samo privilegovani mogu videti.

Nikada izbliza nisam video Gerniku – šta bi ona postala kada bi je ispraznili od bola, od užasa? Zasigurno ništa – tek puka žvrljotina pijanog genija.

Tetovaža nije takva – ne možeš je isprazniti od sadržaja. Ona zauvek ostaje obilježje onoga ko je nosi. Ona je telo tvoga tela, slika tvoje duše kojom se objavljuješ pred očima ljubavnika što lagano ljubi kožu oslikanu mastilom.

Često mislim o tebi...

Ponekad noću sanjam kako dodirujem tvoju dušu i zatičem svoje usne umrljane mastilom. Osetim tada sreću i znam da si i ti sretna, uprkos bolu (koje mastilo pokriva).

Razvod braka ili raspad države?

Razvod braka ili raspad države?

Mi smo množina od JA. Ili nismo.

Jesam li JA privid? Ili smo to mi?

Gde je granica što razdvaja JA i Mi? Koji deo mene leži sa koje strane te nevidljive granice? Koji mi je draži, važniji?

Neko se uvek osmeli pa kaže...

Mi je okov nad JA.

JA stremi slobodi, a može li se osloboditi nas? Želim li ili nisam spreman na to?

Zašto sam pristao? Zašto si ti pristao(/la)? Šta je mnoštvo JA oteralo, sabilo u jedno Mi?

Jesam li JA privid ili smo to Mi?

Postoji li JA ako izađem iz Mi? Imam li snage za to? Može li Mi da preživi napuštanje, može li da nastavi da postoji?

Ako JA ode, hoće li moći da se vrati? Hoće li poželeti to? Gde je granica moje slobode?

Može li se JA odlučiti da budem ono što jeste? (ako je nekada bilo Mi)

Konačni odgovor na sva ljudska pitanja

Krajnji domet ljudskog uma

Konačni odgovor na sva ljudska pitanja:

·        ako veruješ – Bog te voli.

·       ako ne veruješ – bio si u pravu (svo vreme).

Budućnost Srbije

Vanga je rekla svoje. Nije im se svidelo. Uskoro, bilo je zaboravljeno. Prošlo je puno vremena, ali kada se vratilo, vratilo se u punoj slilini.

„Tupost mora biti nahranjena.“ Kletva – crnja od tamne noći. Nesreća koja je pratila moju generaciju. Akteri su se menjali, lica su se menjala. Tupost i glad su ostajali... i jeli nas... lagano, temeljno, sve dok više ničeg nije ostalo.

Komunizam

Moje vreme je isteklo – čim sam postao svestan.

Bilo je potrebno ugasiti moju svest.

Zarad drugih, rekli su. A bilo je zarad sistema. Naposledku samo je on opstajao.

Roza Luksemburg

U stanju sam poništiti sebe, ne i ljubav koju osećam. Ona imasvoj život i ja joj nisam kadra usprotiviti se, a kamo li gospodariti (njome).

Tvoj duh nekak se uselio u moje misli. Izaziva nemir. Imam ideju o tebi. Zadržala sam je kao privatno pravo na intimni sadržaj života. 

Duboko u sebi osećam, da moje ideje možda i nisu tačne, ali su moje i braniću ih do sudnjeg dana. 

Moja ideja je ideja ljubavi. Želim je živeti slobodno bez okova morala i osude onih koji je ne razumeju.

Majka

Doktor Mate je prišao majci. Čak i kad bi mogao nije znao kako sakriti očaj. Nade nije bilo. Bila je spremna da mu olakša.

„Doktore možda ćete moći da operišete moje umorno srce, ali niste kadri operisati moju dušu. Nije do vas, odavno je isečena i rana neće da zaceli. Nemojte rizikovati svoj ugled. Meni je suđeno. Izmirena sam sa sudbinom koja me čeka.“

„Umrećete.“

„Smrt će uzeti samo telo i potvrditi ono što se već desilo.“

„Molim vas.“

„Ja idem na put, srešću one koje sa uz put izgubila. Ponovo ću biti cela.“ Znao je za njenu decu koju je izgubila u ratu koji je još besnio, ali i onu koja su još bila živa.

„A vaša deca?“

„Naći će put. Uostalom, ja tu ništa ne mogu. Takva im je sudbina dodeljena na rođenju.“

„To je sebično.“

„Nije. To je prirodno. Posledica odluka i dela. Okolnosti koje su nas sve zadesile.“

„Bojite li se?“

„Za sebe ne. Za njih koji ostaku moje srce će uvek brinuti.“

„Pokušajte još jendom.“ Imala je snage tek toliko da mu se nasmeši. Sada je bio siguran da nekim udaljenim delom svog duha prepoznaje taj osmeh. Bio je to onaj isti osmeh sa kojim su njena majka i sestra otišle na streljanje i preživele. Nije to bio osmeh predaje već radosti. Neko ko je preživeo nacističko streljanje i pre nego je rođen, krenuo je još jednom, nasmejan, u susret ništavilu. Nikada nije razumeo ove ljude i njihove motive, ali nije mogao da im se ne divi.

Pogled

Pitam se šta traži pogled zagledan u daljinu. Koga vidi? Čemu se nada?

Pitam je, a njen pogled prolazi kroz mene kao što misao prolazi kroz prošlost i trči ka budućnosti. Mene više nema u tom pogledu, u toj misli.

Gubim je, ali moje srce nije spremno da živi bez nje, zato, bez da pita razum, odlučuje, ona će zauvek ostati u mom srcu. Nikad ga neće napustiti. Ono joj to neće dozvoliti. 

V&A

San me guta. Moje telo je sada mirno, ali misao nemirna. Traži te, željno igre, tutnji kroz vreme i zaborav, hita u doba dečaštva, kada smo, zbog tebe, jedni drugima pretili i razbijali noseve u potajnoj nadi da ćeš nas bar primetiti. Skoro pola veka proteklo je od dana kada sam te sreo u školskom dvorištu. A opet, ja se, makar u snovima, iznova, vraćam u to crvenom ogradom zagrađeno dvorište, da te sretnem.

Toliko je dece bilo, toliko ih sada nema.

Ostala su samo sećanja.

Ti si moje najranije sećanje na ljubav. Izvor iz kojeg sam potekao. Zato ti dolećem poput laste sa proleća. Moj duh ima lastavičiji rep i tamna krila kojima preleti obodima brda, spusti se do reke, a onda uzdigne visoko. Letim ka suncu da bi te zadivio.

Letim i padam. Neprekidno padam. Poput Dedala. Samo što ne tražim slobodu nego ljubav. Ipak fizička realnost sveta suprostavljena je želji. Moji izleti u taj trenutak prošlosti sve su ređi, kako se on udaljava od sadašnjosti.

Tražim te, a nikada ne saznam, jesam li ti ikada izmamio osmeh? Poželi li i tvoja misao ponekad da potraži mene? I gde me traži?

Sumljive ideje

Ideja o čoveku izrasta iz straha od samoće. Ali kakva je to ideja?

Je li to ideja majke o sinu, žene o ljubavniku, ideja oca i zaštitnika? Ili je ideja o bogu oličenom u liku suseda? Ili ideja o anđelu u liku nepoznatog prolaznika? Postoji li ta ideja vam mene, ili je ona uvek privatna?

Zna li iko?