Srbin Vanzemljak na zadatku pronalaska višeg smisla - Nemoguća misija

Srbin Vanzemljak na zadatku pronalaska višeg smisla u prostorno-vremenskom i novčanom ponoru poznatijem kao Srbija (bliže kordinate: 44°50′ N 20°28′ E), sve u svemu nemoguća misija

 

Srbija Google Earth

 Vanzemaljci su se spustili na planetu i svako je dobio zadatak da istraži po jednu državu. Jedan od njih, od tad će ga stanovnici te teritorije poznavati kao vanzemljaka, kao predmet istraživanja dobio je Srbiju i tamo se našao u čudu ili bolje reći u besmislu. Ova pojava beše mu zanimljiva te on odluči da je detaljnije prouči: izučavao je korene, međusobne veze pojedinih faktora, istorijske i druge kontekste… Sve u cilju da makar i samo teorijski napiše jednačinu smisla za ovu državu i njene stanovnike. Ali smisao mu je izmicao… Nikada nije bilo dovoljno racionalnih objašnjenja, delovanje entropije beše prejako, a zakoni koji su umesto reda delovali u pravcu haosa nepredvidivo eskalirajući, međusobno se sukobljavali i poništavali.

Nakon određenog vremena on bi svakako zaključio da ovde ne važe zakoni smisla i da je posredi nekakva čudna singularnost, nepojmljiva čak ni u unutrašnjosti crne rupe, ali besmisao njenih stanovnika i sistemskih paradigmi već mu beše oduzelo previše racia, pa ni ovo nije bio u stanju da zaključi. Znao je samo da paralele sa crnom rupom nisu nezanemarive i proizvoljne. I ovde je materija, ali pre novac, ideje i mladost nestajalo ogromnom brzinom nakon što bi gravitacijom bilo progutano i nestalo negde unutar sistema. Srbija je dakle bila neka vrsta posebne i vrlo čudne crne rupe za koju zakoni ostatka vaseljene ili nisu važili ili su bili toliko diskreditovani da nisu mogli nikako da se primene.    

            Pokušao je da kontaktira i više instance univerzalne inteligencije i da potraži objašnjenja smisla van tekućeg kontinuma. Koliko god da je odlazio van galaksije, ili vremena, sličnosti sa fenomenima koje je upoznao u Srbiji, nije postojalo. Obratio se i svesti vaseljene sa pitanjem šta da radi, ali ga ni ova nije mogla razumeti.

Ono što bi joj iz njegovih nalaza i bilo jasno, bilo je samo to da je sistem o kojem nesrećni vanzemaljac govori postavljen protiv pravila logike, ili pak ima previše singulariteta, te se na njega ne mogu primeniti apstraktni zakoni i matematički modeli, što je opet vodilo ka tome da je krajnje nepredvidiv, pa čak i opasan, ne samo za svoje stanovnike, već i za sve ostale stanovnike vaseljene i da bi najpametnije bilo ostaviti ga na miru i ni na koji način ne provocirati…

, ali….

Naš nesrećni vanzemljak već beše oboleo od teške bolesti tako karakteristične za sve građane ove države, a koji se u modernoj literaturi može pronaći samo u fusnotama, a i tamo, samo pod čudnim imenom ’’ispravljanje krive Drine’, što je bio siguran znak da će dok god je živ,  nataviti sa svojim pokušajima, siguran i ubeđen u svojoj nameri, čak i ako oni nemaju nikakvu šansu na uspeh. /Ova poslednja pojava u skalarnoutopiskom društevenom uređenju koji vlada unutar pomenute anomalije sa kordinatama 44°50′ N 20°28′ E naziva se još i ’inat’ ali ne postoje ikakva složenija i adekvatnija objašnjenja ove pojave, te je u daljem tekstu nećemo više navoditi iz bezbednosnih razloga – da se čitalac ne bi slučajno pomenutom inficirao./

            Dakle, nesrećnog vanzemljaka beše spopao inat i do kraja beše odlučan u svome naumu da u Srbiji uspostavi nekakav  razboriti  sistem, te je shodno tome ostatak svog vremena na Zemlji proveo menjajući paradigme sistema, poigravajući se sa osnovnim postulatima logike, kontekstnim promenjivim i njihovom ulogom u sistemu, izmišljajući nove načine za delovanje gravitacije i entropije, pa čak i terajući jaku i slabu silu mimo njenih prirodnih tokova, sve to ne bi li proveravajući unutrašnju koezistentnost sistema primetio neki, makar kakav mali napredak odnosno povratak reda, pobedu nad haosom i kao konačnu kosekvencu smisao.

Ipak, jednačina smisla mu je izmicala. A vreme je proticalo.

 /Čak i u Srbiji vreme teče… i uništava živote, šanse, ljude… budućnost… na kraju je uništilo i njega i njegove šanse da uspešno izvrši zadatak. U stvari, najbolje bi bilo reći da u Srbiji ništa drugo i ne teče svojim tokom osim vremena. Samo ono neumitno prolazi… za i mimo stanovnika pomenute teritorije… i ostavlja svoj entropiski trag – neispunjene želje, neispunjene snove, neispunjene i upropaštene živote… što se i za nesrećnog vanzemljaka može reći bar u vremenu dok je po zadatku bio prisutan na datom delu planete./

Na kraju je shvatio da je sve besmisleno…. Da je poražen.

Preneražen sopstvenim životom u ovoj posebnoj državi anomaliji skupio je poslednje ostatke svog racija i brže bolje zauvek je napustio.

Zvanična statistika pomenute nam države uknjižiće ovaj duhovno-intelektualni prebeg kao odliv mozgova… i nastaviće time i dalje da se hvali…

Zakoni racija i smisla  nikada nisu zavladali u unutrašnjosti ove crne rupe.

Jelena

  Bila je moj intimni razlog zbog kojeg prestadoh da lutam, i zbog kojeg bi se zauvek odrekao ne samo krune Trojanske već i svih stada i ovaca i nesputane slobode pastirskog života. Od prvog trenutka kad je ugledah obavezah joj se ostatkom svog života. 

Paris

 ...... 

Tog dana osetio sam blagi ubod usamljenosti. Već dugo bio sam sam.  Nisam se više nadao, niti polagao pravo na radost.

A upravo me ona zapljusnula sa svih strana. Njena radost. Ne njeno blagorodno požudno telo za kojim su se okretale brojne muške glave, ne njena prirodnost ili lakoća sa kojom mi se približila, već radost koju je svud oko sebe širila.

Postavila mi je zamku i ja sam u nju upao. Sećam se kako sam pomislio da je to samo još jedna od žena koje sam svakodnevno sretao. Još jedan korisnik usluga lutajućeg inženjera, nomada. Ne čovek, ne žena, već lice skriveno iza ekrana, neznani indentitet izgubljen u monotonom svetu binarnih brojki. Popravio sam joj računar i otišao dalje. Nisam se vraćao... mislio sam da je to dovoljno da je zaboravim.

Kako sam se samo prevario. Tada nisam znao. Sada znam. Čovek mora da zna...

 Zavođenje je sila koja deluje na daljinu. Nije morala da bude dostupna mojim očima da bi je pogledom milovao. Imala je mogućnost da smeh i radost podeli i na daljinu. Nije morala da me osvaja flertom ili koketnim izjavama. Mogla je mirne duše da bude krajnnje ozbiljna i rezervisana, zavijena u dimije, pa i pokrivena burkom... I opet bi me osvojila.

Njena radost bila je usiljena, a moja odbrana slaba. Pao sam pri prvom naletu pešaka. Nisam izdržao pogled na njene noge. Ne prebacujem sebi, koji bi muškarac uostalom izdržao pogled na te noge.

Heroji su padali i za manje, pa ko sam ja da umišljam da sam otporniji i imuniji na vizualnu provokaciju od Ahila, ili Perikla. Uostalom ona je bila Jelena, grčka boginja zbog koje su heroji umirali, a ja Odisej koji je predugo lutao. Dugačak je bio moj post, slan i gorak ukus mora.

Brodovi ne polaze iz luka i nisu gonjeni vetrom, njih goni žudnja mornara, a ovaj mornar pedugo je luto. Preveliki izazov smernosti bila je moja Jelena, boginja plodnosti. Ko uostalom mari za smernost i isposništvo kad radost i bogatstvo mu se nudi? Padoh pred njom kao poslednji preživeli putnik karavana, moje usne ispucale drhtave behu, a ona im utoli žeđ.

I kako da je ne zavolim. Kako da se ne pokorim.

Sa zahvalnošću onoga kome je spasen život padoh pred te noge, pognuh glavu i poljubih stopala. O kakva su to bila stopala. Kako su samo mirisala.

Nije to bio kiseli smrad, već mirs lavande. Tek tad shvatih one koji svoj šampanjac pobede piju iz štikli svojih dragih. Tek tada svhvatih kako je velika zahvalnost na ženama koje nas nose. I ko smo mi muškarci, šta smo mi, do uteg oko vrata naše voljene.

Sve što postignemo, sve što osvojimo ženama pripada,..., sav poriv stvaranja samo je bleda slika čuda koje žena začne među nogama. Ali žena nestvara samo nova pokolenja već i naš intimni svet koji se tako olako raspadne kad sami lutamo svetom.

Da li ste ikada videli samodovoljnog muškarca? Ja nisam. Čak ni Adam nije mogao sam. Imao je sve, a nidočeg mu nije bilo stalo. Kopnio je u raju, i bog se sažali i stvori mu družbenicu.

I ja sam kopnio u samoći i žudeo za ženom a da to nisam znao. Postao sam toga svestan tek kada me je osvojila pogledima varljivim i osmesima neskrivenim. Široko se osmehivala, radosno kikotala, otvoreno me u razgovor primala...

Mamila me, a ja sam se predavao.

Bojim se intime. Teško primam ljude u svoj svet. Već dugo njim dominira jedno natprirodno biće. Žena sa krilima, moja vila. Ona me je odabrala. Ona se o meni brinula.

Odkako znam za sebe znam da je ona tu i da pazi na mene. Brine se o meni i bodri me, svaki put kad ostanem sam, kad noć otera dan a ja sam legnem u krevet lišen svake ljubaznosti i topline ženskog tela, lišen zanosa i topline koje žena nudi moja vila mi dolazi u snove. Ona samnom deli noći i jutra. U njoj leži moja snaga i požuda.

Volim ja svoju Urd. Ona me je izabrala, mlekom zadojila i kroz život vodila. Bila je uz mene kada sam ostao sam i kada me je voljena napustila. Bila uz mene kada su me kao zver progonili. Ona mi je sestra i ljubavnica, brat i drug. Ona mi je sve, a opet uz nju ja ničega nemam. I nikoga. Moj život je prazan poput školjke kojoj su izvadili biser.

Volim je, i ona voli mene. Zna da moram otići.

Pušta me da odem iz njenog zagrljaja. Pušta me da slobodno plovim. Ona nije ljubomorna na druge žene. Govori mi kako ljubav treba deliti, a ne ljubomorno čuvati. Ona voli čak i onu koja joj me oduzima.

Pomišljam kako je uzvišena njena ljubav. Mogu li i ljudi voleti kao nebeska bića?

Odavno živim sam, zatvoren, začauren. Bez želje da podelim ili otvorim svoj intimni svet. Tako je odkako sam sam. Neverujem ženama. Ne želim da ponovo budem povređen. Bojim se bola,..., čak i kad znam da će me moja Urd zaštititi, kada znam da će na sebe preneti sav moj jad i bol, svu jed i zmiski otrov, čak i tad se bojim otvaranja...

Ali ne i sa njom... Jelena prebrzo osvaja da bi pred nju postavio odbranu, a i čemu to kad znam da se od njenog naleta ne želim braniti. Ja ne želim bežati od nje. Skrivati se. Shvatio sam. Ja želim nju.

Obećao sam sebi, ako mi se nešto svidi otvoriću se... Smeta mi samoća, potreban mi je smeh, krik, vriska, nešto sa čim bi razbio tišinu. Predugo živim u ovom svetu bez svetla i zvuka. Želim prijatelja umesto televizora, umesto vesti razgovor...

Pitam se gde je sada moja Jelena, boginja plodnosti.

Pripada li meni pravo da sanjam to zanosno telo, mlečne brežuljke, vrcave kukove i lagane kanom obojene tabane. Imam li pravo želeti to telo Atenske boginje, priželjkivati njegove uvale, mirisati njegove okuse, žudeti za njegovim sokovima...

Smem li se nadati njegovim uzdasima, punoći dodira, vlažnosti jezika? Smem li ga poželeti? Pa i ponadati se da i ono želi mene?

Imam li hrabrosti usuditi se da volim ovu ženu? 

Bojim se kako bi mogla reagovati na moje amaterske pokušaja udvaranja. Bojim se poraza i ismevanja. Oduvek sam se bojao odbacivanja. Nisam sebe smatrao vrednim poštovanja ili ljubavi. Verovao sam da se oni moraju zaslužiti. Barem mi ružni moramo ih zaslužiti. Oni koji su rođeni lepi i zgodni to nisu obavezni. Za njih se podrazumeva da će uvek biti cenjeni, interesantni i voljeni.

Pa, ko mi je kriv što sam rođen kao rugoba. Možda da sam malo pazio, da sam svom telu posvećivao više pažnje, da sam ga održavao, redovno se  timario i u kožu utrljavao mirisne kreme bogate biljkama koje regenerišu i čiste kožu,..., da sam bar to činio....

Da sam pazio šta jedem i da se nisam prežderavao, da nisam pio i pušio, da se nisam odavao svakom poznatom poroku, da sam živeo smerno, i da mi prsti nisu požuteli od duvana,..., ili da sam bar vežbao, održavao kondiciju i mišićni tonus,..., ali nisam!

Ništa nisam učinio da budem lep ili barem simpatičan. Ništa da postanem privlačan. Svoju taktiku kod žena oduvek sam zasnivao na prodornom glasu i prodornim mislima, na brzoj promeni ritma i boje glasa, na neposrednosti i povezivanju naoko nepovezivih misli, i naravno na blistavim idejama pokredenim od podjednako blistavih umova.

Žene vole velike ideje i neustrašive govornike. Barem one pametne. Sa drugima i onako ne bi da imam išta. Tako sam i kod nje nastupio. Samouvereno, čak i kad mi je srce podrhtavalo, odlučno i nadasve zvučno, zvonko, i na kraju drsko poput tango pevača.

Nisam imao šta da izgubim osim malo dostojanastva, a do njega mi i onako nije bilo previše stalo. Više mi je stalo do nje. Mnogo više. Toliko da sam prestao da mislim o bilo čemu drugom do o njoj. I pre nego me je poljubila ja sam je ljubio iz daljine. Poput vile dolazila je u moje snove.

Ulazila je u njih drsko. Odlučno. Sa neskrivenom radošću. Izlazila iz njih oblivena zadovoljstvom koje je podarila i meni i sebi. Toliko sam se zaljubio da sam izgubio sve pojmove o realnosti, ali uprkos želji  da je zadržim u mom imaginarnom svetu ona ga je vešto izbegavala. U njenom pogledu i glasu shvatio sam da ona ne želi lažna obećanja i glorifikaciju, da ne želi da bude ideja već žena, i da nikako ne želi umišljaj, već život realan poput valovitih dolina što se otvaraju na rascepu njenih mirisnih mlekom ispunjenih dojki.

Priznao sam joj svoje mokre snove. Ona se smejala. Nije mi verovala, a i kako bi mogla, kako bi ona mogla znati koliko su ovi snovi željni, dugo isčekivani....

Sanjam je, a moji snovi uvek su isti: uzbudljivi, radosni, zanosni, vreli (kao dah pustinje), mokri, čulni, jaki, mirisni (kao miris mora na palubi jedrenjaka),..., razarajući (kao zemljotres), eruptivni, glasni,....

I šta reći o njima osim da su nezaboravni, da me ne napuštaju ni kad svestan hladne glave kročim kroz dan. Jer ja nju ne sanjam spavajući, sanjam je svesno isto kao što se nadam. Za mene ovi snovi su najava sreće, obilje trave nakon mrtvila pustinje koju sam ostavio za sobom...

Jaki su ovo snovi, iskreni, mokri, znojavi, eruptivni, glasni... Opet toliko čulni da zanemare i pokidaju fizičke barijere i nateraju me da verujem u jednu drugu nepostojeću realnost, realnost u kojoj sam sa njom i kad to nisam. Realnost koja pobeđuje granice i razdvojenost....

Ali ova me misao laže. Besomučno laže. Osećaj storen u svetu ideja nije fizički dodir i nemože ga nadomestiti i zameniti. Nije dovoljno samo da je volim, moram i da je želim, da je dodirujem. Da je milujem. Želim to. Želim da pod prstima osetim tu mekanu glatku mirisnu kožu i uživam u mekoći njenih zrelih dinja. Želim da je ljubim.

Napustiću svoje karavane, i razdeliti kamile. Prestati da lutam i sreću pronaći u njoj. Predugo sam lutao u samoći, bežao od sreće. A sada kada mi se ona nudi, kada me svojom lepotom mami i izaziva ko sam ja da joj se odupirem. Kao da to želim....

Kao da sva ova lutanja nisu imala samo jednu želju. Nju!

Šta vredi duh lutalice spram želje koju prema njoj osećam. Prepustiću se njenim milovanjima i zaboraviti na sva daleka mora i sva neznana lica koja mi više neće nedostajati. Sve svoje razloge sada naću ću u njoj, a ona će me za to radošću nagraditi.

Ostavljam karavane i predele daleke, sad hitam ka njoj, u zagrljaj žudni. Jer shvatio sam jednu stvar. Život je prekratak. Žene me neće čekati. Vreme je da prestanem da pričam kako je volim, i da je za promenu volim. Da ne opisujem i nesanjam njeno telo, već uživam u njemu. Da nemislim i ne maštam već prepustim se i uživam.

I biću nagrađen. Radošću.

Izgleda da za mene još ima nade.

Bik koji je ubio Manoletea

Već du­go me pro­ga­nja je­dan san.

Ma­no­le­te. Naj­ve­ći to­re­a­dor. Naj­ve­ći lju­bav­nik. U are­ni je pro­si­pao krv, van nje svo­je se­me. Ubi­ja­nje bi­ko­va uz zvu­ke ko­ri­de… afro­di­zi­jak… za­bra­nje­no vo­će žen­skih sno­va. Ono ko­je se mo­ra po­je­sti. Hi­lja­de že­na ga je že­le­lo. Što je vi­še ubi­jao, što je vi­še sa­ti­rao i ga­zio po bi­ko­vi­ma bio je ce­nje­ni­ji u dru­štvu. Su­je­tan, gla­dan hva­le, si­gu­ran. Sam. Sa­ti­rač že­na. Ne­za­do­vo­ljan. Bo­rac ko­ji je učen da se do vr­ha mo­že sti­ći sa­mo pre­ko pi­ra­mi­de le­še­va. De­te ko­je sa­nja sla­vu i moć ko­ji ima­ju bo­ga­ti mo­ra­lo je da pri­hva­ti pra­vi­la nji­ho­vog sve­ta. Za­to je po­stao ma­ta­dor. Za­to je ubi­jao bi­ko­ve za­ba­vlja­ju­ći pu­bli­ku. Sla­va je bi­la nje­gov san, ko­ri­da alat. Be­smi­sle­no ubi­ja­nje ži­vo­ti­nja u njoj bio je sa­mo po­sao ko­ji je do­bro ota­lja­vao. Ko još raz­mi­šlja o bi­ko­vi­ma? Oni su ži­vo­ti­nje. Oni ne­ma­ju pra­va. Oni ni­su nje­go­va bri­ga.

Za­što dru­štvo uvek vi­še ce­ni si­le­dži­je i ubi­ce ne­go po­vu­če­ne do­bre lju­de? Za­što se po­što­va­nje ku­pu­je si­lom a ne lju­ba­vlju?

Vi­dim ga ka­ko se pe­nje u svo­je oda­je. No­ćas ima no­vu žr­tvu. Još jed­na rec­ka na zi­du. No­va lju­bav­ni­ca. Mla­da je. Crn­ka du­ge ko­se…tam­nog te­na… Tek što je upo­zna­la taj­ne lju­ba­vi i sek­sa. Do­šla je da mu se ba­ci u na­ruč­je. Za nju on je idol ko­jem se ona pre­da­je. Nje­mu da­je svo­je te­lo.

Ču­jem nje­go­ve mi­sli. Ose­ćam sve što on ose­ća. Pri­kra­dam se la­ga­no kao po­ve­ta­rac. I… Ula­zim u nje­go­vo te­lo.

Uzi­ma de­voj­ku u na­ruč­je i ja ose­ćam do­dir nje­ne ko­že. Sva­ki ta­na­ni drh­taj sr­ca što se pre­no­si po te­lu dok se pre­da­je go­spo­da­ru. Ri­tu­al­no, po­la­ko, kao da pri­la­zi bi­ku obi­la­zim je po­la­ko. Ski­dam ko­mad po ko­mad ode­će. Io­na­ko joj ne­će tre­ba­ti. Tre­ba joj sna­ga i sla­va pra­vog mu­škar­ca. To i da­jem. To i uzi­mam. Uz drh­ta­je pri­la­zim tom tam­nom te­lu ko­je me ma­mi. Mi­ri­šem ga i lju­bim. Ose­ćam mi­ris že­ne. Ose­ćam nje­nu po­hot­nu sprem­nost da mi se da. Da se pre­pu­sti vo­lje­nom mu­škar­cu i stra­sti. Dok pre­la­zim ru­kom pre­ko nje­nog sto­ma­ka ka gru­di­ma la­ga­no je oba­ram na kre­vet. Bez pro­ti­vlje­nja sprem­na i ra­do­sna kao po­hot­na lju­bav­ni­ca do­če­ku­je me nje­no te­lo. Spre­mo. Žed­no. Kao pu­sti­nja žed­no mog so­ka. I sprem­no da ga is­ce­di.

Pro­ba­dam je svo­jim me­som. Moj mač ne­sta­je u nje­nom te­lu. Pro­ba­dam je kao što ću su­tra pro­bo­sti bi­ka. Sa­mo, … nje­mu ne­ću do­ne­ti ži­vot. Ne­ću ga da­ri­va­ti se­me­nom ži­vo­ta. Kad ga pro­bo­dem do­ne­ću mu hlad­no­ću če­li­ka i smr­ti. On mo­ra da umre da bi ja ži­veo. On je ce­na ko­ju mo­ram da pla­tim da bi imao sve ove že­ne ko­je če­ka­ju da svo­ju mu­škost za­ri­jem u njih. Le­pa je. Vlažna i po­hot­na. Cr­na ko­sa joj se sli­va niz zno­ja­vo te­lo. Pra­vo uži­va­nje. San sva­kog mu­škar­ca. Bo­že za­što to­li­ko vo­lim že­ne?

Za­bi­jam svo­je te­lo u nju. Gr­čim se. Stre­sam znoj i ku­ka­vič­luk sva­kim ubo­dom. Dok se za­ri­vam u nju znam da će ba­rem je­dan deo me­ne da za­u­vek osta­ti da ži­vi. Svr­ša­vam. Pu­nim nje­nu utro­bu svo­jim se­me­nom. Le­pa je i čed­na. Ako sa­mo se­me pro­kli­ja…. Ako ro­di. Je­dan deo me­ne za­u­vek će da ži­vi.

Sin!!! Tom se na­dam.

Ja­lo­vost me pro­ga­nja. To­li­ko se tru­dim da do­bi­jem si­na… Su­vi­še če­sto oče­ku­jem na­va­lu kr­vi i mu­ško­sti ko­ja se ni­ka­da stvar­no ne de­ša­va. Ni­ka­da ba­rem do kra­ja. Če­mu vre­di seks bez plo­do­va? Je li to ka­zna za­to što ubi­jam bi­ko­ve? Bik je moj naj­bo­lji pri­ja­telj. Je­di­no on raz­u­me sav moj strah i že­lju za ži­vo­tom. Je­di­no on raz­u­me ose­ća­nja kad osta­neš sam u are­ni. On zna šta zna­či bi­ti za­ba­va za dru­ge. On zna za po­ni­znost i pre­zir. Zna da mo­ra da crk­ne da bi dru­gi uži­va­li. Ali ni to ne mo­že po svom iz­bo­ru. Pr­vo mo­ra da se bo­ri za par apla­u­za ko­je ću ja do­bi­ti. Pr­vo mo­ra da mi obez­be­di sla­vu. Tek on­da mo­že da umre.

On je moj naj­bo­lji pri­ja­telj. Svo­ju krv i me­so da­ru­je mo­joj sla­vi. On umi­re da bi ja ži­veo. Po­sto­ji li me­đu lju­di­ma ne­ko ko bi to ura­dio za pri­ja­te­lja?

Šta ja to pri­čam? Pa bik je sa­mo bik. On ne slu­ži ni­čem sem are­ni. To je nje­go­va svr­ha. Ne smem da ga sa­ža­lje­vam. Ne smem da po­sta­nem slab. Mo­ram da pre­zi­rem. Mr­zim. Svu svo­ju mr­žnju da okre­nem pre­ma nje­mu. On mo­ra da umre.

Svi­će ju­tro. Umi­vam se hlad­nom vo­dom. Gle­dam de­voj­či­cu na kre­ve­tu. Izgle­da su­vi­še le­po da bi se usu­dio da je bu­dim. Umor­na je od si­noć. Ne­ka osta­ne da spa­va iona­ko ne vo­lim sva ta žen­ska na­kla­pa­nja pred bor­bu. Nji­ho­vi stra­ho­vi na­bi­ja­ju mi ner­vo­zu. Bo­rac mo­ra da osta­ne mi­ran. Hlad­no­kr­van. Sa­mo ta­ko mo­že da pr­ko­si bi­ku.

Ose­ćam ka­ko se moj sam me­nja. Ka­ko me vo­di na ne­ko dru­go me­sto. U ne­ko dru­go te­lo. Ose­ćam ka­ko me ob­u­zi­ma di­vlja sna­ga. Ose­ćam ži­vo­tinj­ske po­ri­ve. Zvuk di­vlji­ne. Sna­gu i bes. Jer…Ja sam bik.

Te­ra­ju me od kr­da. Za­što. Za­što me te­ra­ju od osta­lih? Da ni­sam za­ra­žen ne­kom opa­snom bo­le­šću zbog ko­je me mo­ra­ju sklo­ni­ti od mo­je bra­će i se­sta­ra. Ose­ćam se zdra­vo. Sna­žno. Ra­du­jem se sva­koj zo­ri. Mi­ri­su cve­ća što se di­že iz tra­ve. Ro­si ko­ju ga­zim uz pr­ve ju­tar­nje zra­ke. Za­što me te­ra­ju od osta­lih?

Za­tva­ra­ju me u ka­mion. Izgle­da da idem ne­gde. Mo­žda me vo­de da oplo­dim ne­ku kra­vu. I ra­ni­je sam to ra­dio. Zna moj ga­zda da sam do­bar pa me na­gra­di po­ne­kom mla­dom ste­o­nom kra­vom. Usko­ro će mo­ja te­lad da mu­ču po ovoj po­lja­ni.

Po­no­vo me za­tva­ra­ju u ne­ku šta­lu. Ma­la je i ru­žna. Ža­lim ži­vo­ti­nje ko­je ov­de ži­ve. Mo­ra da je te­ško ži­ve­ti u pr­lja­voj šta­li. Sve ba­zdi na usta­ja­lo se­no i mo­kra­ću. Shva­tio sam da ću ov­de pre­no­ći­ti ali ne mo­gu da spa­vam. Ne mo­gu da leg­nem u ovo se­no. Su­vi­še za­u­da­ra. Izgle­da da ću svo­ju mla­du da do­če­kam ne ispa­van. Bar ne­ću bi­ti pr­ljav. Že­ne to ne vo­le.

Po­no­vo sam Ma­no­le­te. Sto­jim u so­bi pri­pre­ma­ju­ći se za bor­bu. Obla­čim mu­le­tu. Sto­jim sam u so­bi dok obla­čim svo­je zlat­no ode­lo. Ono mi da­je sjaj zve­zde. Ono pri­vla­či že­ne i de­cu. Ono je mo­ja je­di­na za­šti­ta pred ro­go­vi­ma. Sat­ka­no od sno­va, sla­ve i am­bi­ci­ja. Od že­lja.

Ula­zim u are­nu. Pu­bli­ka ur­la i ja se ose­ćam moć­no. Ka­kav iz­liv emo­ci­ja. Oni me stvar­no vo­le… Ili me mo­žda sa­mo obo­ža­va­ju…. Ne znam… Da li je i va­žno?

San po­sta­je sve čud­ni­ji. Ne­pre­sta­no me­njam te­lo pre­la­ze­ći iz Ma­no­le­tea u bi­ka, iz bi­ka u Ma­no­le­tea. Mo­gu da vi­dim oba sve­ta. Obe isti­ne ko­je osta­ju za­klo­nje­ne iza obe­ća­nja me­sa i kr­vi ko­ji raz­dva­ja­ju bi­ko­ve i lju­de. Opet sam bik….

Vi­dim sve­tlost. Instik­tiv­no is­tr­ča­vam na­po­lje. Ose­ćam mi­ris mo­kra­će, zno­ja, kr­vi. Ov­de je pre­vi­še gad­no da bi još ostao. Na­po­lju me do­če­ku­ju uz­vi­ci i tru­be. Gde sam ja to do­šao? Sto­jim zbu­njen svim tim sli­ka­ma pu­nih bo­ja što me okru­žu­ju. Sa dru­ge stra­ne are­ne vi­dim par lju­di u zlat­nim ode­li­ma. Pi­tam se šta li će tu?

Je­dan od njih ski­da ka­pu i na­gi­nje se pu­bli­ci. Sa­da ga pre­po­zna­jem. Ma­no­le­te. Stra­šni to­re­a­dor o ko­me ko­la­ju mno­ge pri­če. Sva­ko te­le je ču­lo za nje­ga. Svi se se­ća­ju svo­jih oče­va i bra­će ko­je je on ubio u are­ni. Nji­ho­vi ži­vo­ti mu ni­su ni­šta zna­či­li. Ubio ih je da bi pu­bli­ka mo­gla da uži­va. Ne zbog hra­ne ili ko­že. Ne. Zbog to­ga da bi dru­gi uži­va­li u nji­ho­vom ubi­ja­nju. Pi­tam se ka­kav je to čo­vek…

– Ostao sam sam. Ose­tio sam strah. Sa­da pre­sta­je sva sla­va, sva moć i na­klo­nost ko­ju imam na­kon što ubi­jem bi­ka. Od­la­zi od me­ne, ne­sta­je u pra­ši­ni, be­že­ći pred 450 Kg te­škom gr­do­si­jom sa dru­ge stra­ne are­ne. Ka­ko mu se sa­mo pre­si­ja­va cr­na ko­ža

– Dok mi pi­ta­nja na­vi­ru po­sta­jem sve­stan isti­ne. Da­nas su me­ne iza­bra­li da umrem za­rad nji­ho­ve za­ba­ve. Ob­u­zi­ma me strah. Vo­leo bi da mo­gu da po­beg­nem, ali ne­mam kud. Svi otvo­ri su za­tvo­re­ni. Mo­ra­ću da se bo­rim.

– Bik je pro­tiv­nik. Strah je ne­pri­ja­telj. Opet ose­ćam strah, krv mi se sku­plja u že­lud­cu. Sku­pljam po­sled­nje ato­me hra­bro­sti i pri­la­zim bi­ku. La­ga­no. Kao ubi­ca žr­tvi. Ne že­lim da ga uz­ne­mi­rim. Po­di­žem mu­le­tu. Po­či­njem da ple­šem ru­kom.

– Ma­še mi ma­ra­mom, pro­kle­tom cr­ve­nom ma­ra­mom is­pred oči­ju. Kao da zna ka­ko je mr­zim. Kao da zna da ja ne mo­gu da sta­nem ka­da je vi­dim is­pred se­be. Ka­da je vi­dim ka­ko me do­zi­va. Krećem na­pred. Pre­ma nje­mu i ma­ra­mi.

Pre­tva­ram te­lo u oruž­je. To je sve što imam. Ja se bo­rim za ži­vot. On za sla­vu. Na­dam se da je moj mo­tiv ja­či. Ako ni­je si­gur­no ću umre­ti.

– Bik mi pri­la­zi bli­zu, mo­gu da ču­jem nje­go­vo di­sa­nje. Spu­štam mu­el­tu i vu­čem je pred njim. Be­sna zver na­gon­ski kre­će za njom. Okre­ćem je oko se­be. Ne ho­dam mno­go da je ne iz­ner­vi­ram. Osta­jem u me­stu dok ona tr­či oko me­ne tro­še­ći sna­gu. Pi­ka­do­ri je skla­nja­ju od me­ne. Uma­ra­ju zver. Dok se po­kla­njam pu­bli­ci za­bi­ja­ju joj ko­plja u ple­ća. Po­zdra­vljam pu­bli­ku du­bo­kim na­klo­nom i uzi­mam mač.

– Vi­dim gor­dost u nje­go­vom ho­du dok po­zdra­vlja pu­bli­ku. Vi­dim sa­mo­lju­blje i se­bič­nost. Vi­dim od­luč­nost da me ubi­je. Ne­ma mi­lo­sti. Ali dok mi oho­lo pri­la­zi vi­dim i neo­pre­znost. Pot­ce­nji­va­nje. Su­vi­še mi pri­la­zi.. Ne bo­ji se. U ru­ci is­pod mu­el­te no­si mač. Od­lu­čio je da pro­bo­de mo­je sr­ce. Do­pu­šta i me­ni da mu pri­đem. Si­gu­ran sam da me ta bli­zi­na vo­di u smrt, ali ona je moj put. Pro­ma­šu­jem ga par pu­ta, vr­tim se u krug. Na­kon sva­kog pro­ma­ša­ja kla­nja se pu­bli­ci ko­ja mu ur­la­ju­ći od­go­va­ra odo­bra­va­njem. Strah me je i od re­či ko­je ču­jem. Taj ur­lik stal­no se po­na­vlja. Sa njim nje­go­vo sa­mo­po­u­zda­nje i neo­pre­znost ra­stu. Spu­šta mu­el­tu su­vi­še ni­sko. Znam da se spre­ma da me uda­ri ma­čem. Ipak kre­ćem, ne­mam gde da po­beg­nem. Tr­čim naj­br­že što mo­gu. Ne uspe­va da sklo­ni ma­ra­mu na vre­me. Ni svo­je te­lo. Ne vi­di me od nje. Uda­ram u nje­ga i ba­cam ga u pra­ši­nu. Ga­zim ga. Pod mo­jim no­ga­ma pu­ca­ju nje­go­ve ko­sti. Ne­sta­je nje­go­va mu­škost. Ga­zim ga. Ču­jem vri­sku sa tri­bi­na. Ču­jem po­vi­ke i psov­ke. Ču­jem go­mi­lu ka­ko ur­la „Sklo­ni­te ga oda­tle. Ubi­će ga. Ubij­te bi­ka.“ - Ču­jem ih ali ne mo­gu da sta­nem. Dok ko­tr­ljam nje­go­vo te­lo ne­sta­je sav onaj zlat­ni sjaj. Ode­lo mu je za­pr­lja­no pra­ši­nom. Više ne ču­jem nje­go­vu vri­sku. Te­lo se opu­šta. Sa­da ga ga­zim bez ot­po­ra. Sle­đe­ni, bez kr­vi u li­cu gle­da­ju me osta­li mom­ci u zlat­nim ode­li­ma. Ose­ćam strah u tom po­gle­du. Bo­je se.

Je­dan je do­volj­no hra­bar da pri­tr­či. Gu­ra mi pro­kle­tu cr­ve­nu ma­ra­mu pred oči. Sa­da ni­šta ne vi­dim. Krećem ka njoj ne­spret­no i in­stik­tiv­no. Pod no­ga­ma opet ose­ćam ka­ko mu pu­ca­ju ko­sti. Ali ja ne mo­gu da sta­nem. Bes iz­bi­ja iz me­ne. Bes svih bi­ko­va ko­je je ubio. Krv mi pa­da na oči. Tr­čim za ma­ra­mom. Ga­zim sve pred so­bom. Ovo je za njih. Mo­ju bra­ću. Njih si po­bio. Nji­ho­va mr­žnja te­ra me pre­ma te­bi. Že­lim da te ubi­jem. Da te na­bo­dem na ro­go­ve i ba­cim na ze­mlju. Da te no­ga­ma ga­zim dok udi­šeš pra­ši­nu. Ja ni­sam že­leo ovo. Ja sam sa­njao ze­le­ne pa­šnja­ke. Mla­de kra­ve. Izvor­sku vo­du. Pro­leć­no cve­će. Ti si me uveo u are­nu. Ti si ma­hao ma­ra­mom. Ti si za­bi­jao šilj­ke u mo­ja ple­ća. Ti si me po­ni­ža­vao. Ti si moj ži­vot pre­tvo­rio u ovo. Ti si me do­veo u are­nu. Ti ćeš umre­ti. Ja ho­ću da ži­vim. Ja sa­mo ho­ću da ži­vim. Bez­gla­vo tr­čim na­pred. Uda­ram u ne­što. Je­dva osta­jem na no­ga­ma.

Ža­mor se pre­tvo­rio u ti­ši­nu.

Ne vi­dim ni­šta pred so­bom. Sve je pu­no pra­ši­ne ko­ja se di­že sa ze­mlje. Ne mo­gu da di­šem. Le­pi mi se za plju­vač­ku. Sto­jim u pra­ši­ni. Ne shva­tam šta se de­si­lo. Ot­kud je do­šao taj bes? Ot­kud sva ta mr­žnja? Maj­ka me ni­je uči­la mr­žnji. Jel on uvek bio u me­ni? Ipak jed­no shva­tam. Ve­li­ka mr­žnja da­je ve­li­ku sna­gu. Ta sna­ga me još ni­je na­pu­sti­la. Još je ose­ćam.

Gle­dam ka­ko se otva­ra­ju vra­ta are­ne. Ta­ko že­lim da pro­tr­čim kroz taj otvor. Ali sna­ga me iz­da­je. Sad kad mi je naj­po­treb­ni­ja… Da sa­mo imam sna­ge. Da mo­gu da pro­tr­čim kroz ta po­lu­o­tvo­re­na vra­ta. Ose­ćam su to vra­ta slo­bo­de. Gde je sad ne­sta­la sva ta sna­ga? Zar mo­ja sna­ga le­ži sa­mo u sle­pom be­su? Zar je ne­ma u sno­vi­ma? Za­što sad ne mo­gu da je po­kre­nem? Vi­dim vra­ta ko­ja vo­de na­po­lje ali ne­mam sna­ge, ili mo­žda vo­lje da kre­nem pre­ma nji­ma. Kao da se vi­še ne ose­ćam vred­nim ži­vo­ta u slo­bo­di. Ja sam ipak ubi­ca. Ubio sam čo­ve­ka….

Ni­je još mr­tav. Vi­dim ka­ko ga pri­di­žu i iz­no­se. Za­što me sa­da sa­zna­nje o nje­go­voj sud­bi­ni dr­ži za­ro­blje­nog u pra­ši­ni? Pa je­sam li ja kriv? Ču­jem ka­ko lju­di zvi­žde. Ču­jem ih ka­ko psu­ju i na­zi­va­ju me sva­ko­ja­ko. Ču­jem da tra­že mo­ju gla­vu? A ja sto­jim uko­pan u ze­mlju dok se vra­ta spolj­njeg sve­ta za­tva­ra­ju. Za­što ose­ćam sra­mo­tu? Za­to što sam hteo da ži­vim? Ili mo­žda za­to što ni­sam hteo da umrem ra­di nji­ho­ve za­ba­ve. Oni su ipak bo­lji od me­ne. Mo­žda tre­ba da se sti­dim. Oba­ram gla­vu i gle­dam u pra­ši­nu. Ose­ćam sra­mo­tu. Pri­tr­ča­va­ju mi lju­di u sjaj­nim ko­sti­mi­ma. Uda­ra­ju me mot­ka­ma. Bo­du ko­plji­ma. Sto­jim mir­no. Če­kam za­vr­šni uda­rac. Mo­ja sra­mo­ta. Mo­ja kri­vi­ca su­vi­še je ve­li­ka da bi se opet bra­nio.

Ba­ca­ju mi ko­no­pac na vrat. I ne­ku cr­nu vre­ću. Ve­zu­ju mi je. Ne vi­dim vi­še ni­šta. Ko­no­pac se za­te­že i ja kre­ćem za njim. Sle­po. Kao osu­đe­nik za dže­la­tom. Ne ose­ćam vi­še to­plo­tu sun­ca. Va­zduh je usta­jao. Je­sam li se to ja vra­tio u šta­lu? Ski­da­ju mi ka­pu­lja­ču i od­la­ze. Osta­jem sam.

Osta­jem sam da se sti­dim. I stra­hu­jem. Za se­be. I nje­ga. Mo­žda me ne­će za­kla­ti ako on pre­ži­vi. Mo­lim se u se­bi za nje­ga. Mo­lim za nje­gov ži­vot i svo­ju slo­bo­du. Spre­man sam čak i da ži­vim bez slo­bo­de sa­mo da ži­vim. Ni­šta mi vi­še ni­je va­žno. Ho­ću sa­mo da ži­vim.

Pla­šim se sa­mo­će. Ka­ko vre­me od­mi­če sve vi­še se pla­šim ko­ra­ka ko­je ču­jem u hod­ni­ku po­red šta­le. Pla­šim se da je to do­la­zi krv­nik. Ne že­lim ta­ko da umrem. Ne u ovoj smr­dlji­voj šta­li. Da sam umro u are­ni bar bi do­bio sla­vu. Bar na krat­ko. Ov­de mo­gu do­bi­ti sa­mo uda­rac če­ki­ćem u gla­vu. I hla­dan bo­dež što mi od­se­ca gr­kljan. Ov­de sam ni­ko. Pre­zre­no stvo­re­nje ko­je će ubi­ti dže­lat.

Izgu­bio sam čak i pra­vo da bi­ram ka­ko da umrem.

Sve že­ne Špa­ni­je no­ćas pla­ču. Mo­le se. Mo­le se da on pre­ži­vi. Vo­le ga. Ka­ko je nji­ho­va lju­bav ne se­bič­na i ja­ka. Sve bi da­le sa­mo da osta­ne živ. Že­ne su pra­ve za­štit­ni­ce ži­vo­ta. Mu­škar­ci ga mr­ze. Od­u­zi­mao im je že­ne. Bio sa nji­ma, za­ri­vao svo­je me­so u njih. Pro­si­pao sper­mu i krv. Mr­ze ga zbog to­ga. Mo­žda me bu­du po­šte­de­li, mo­žda pre­ži­vim. Ka­ko bi vo­leo da se to de­si. Že­lim da ži­vim. Mo­je no­ge že­le da tr­če, mo­ja plu­će že­le sve­ži­nu zo­re. Ra­du­jem se ju­tar­njoj ro­si.

Vest su svi već ču­li. An­gu­sta sto­ji pred iko­nom i mo­li. Ona je maj­ka. On je plod utro­be nje­ne. Oda­tle su ga iš­ču­pa­li. Ko­mad kr­vi i me­sa ko­jem je da­la ži­vot. On je sve u nje­nom ži­vo­tu. Za­to je stre­pe­la za sva­ku nje­go­vu bit­ku, za­to je sta­ja­la uz mo­li­tve­nik i mo­li­la se za sva­ku po­be­du. Ali ne zbog po­be­de nad bi­kom već zbog po­tre­be da njen sin pre­ži­vi. Nje­no li­ce od stra­ha se pro­me­ni­lo. Izgu­bi­lo je krv. Ave­tinj­ski sto­ji pred iko­nom tvor­ca.

Šta­la je hlad­na. Zi­do­vi vla­žni i smr­dlji­vi. Mi­ris tru­le­ži i smr­ti uvla­či mi se u plu­ća. Ga­di mi se. Je­dva mo­gu da di­šem. Ose­ćam da će to bi­ti je­di­ni mi­ris ko­ji ću još ose­ti­ti. Ose­ćam da ću ov­de umre­ti. Za­kla­će me ne­ki be­sni ka­sa­pin. Ma­stan od me­sa ne­kog dru­gog bi­ka. Pi­jan i ljut. Ne­ko ko mr­zi ži­vot. Ne­ko ko mr­zi slo­bo­du.

Ako mo­ram da umrem. Ne­ka ba­rem me­som na­hra­ne si­ro­ma­šne. Oni su se gu­ra­li is­pred are­ne. Čuo sam nji­ho­ve pro­ste gla­so­ve, za­glu­šu­ju­ći pro­sto­du­šni smeh. Čuo sam glad ka­ko pro­go­va­ra iz nji­ho­vih usta i mo­lio se ako već mo­ram da umrem ma­kar ne­ka to bu­de za njih. Ne­ka bar svo­jim me­som na­hra­nim ne­ka glad­na usta. Ne­ka mo­ja krv ne bu­de uza­lud pro­li­ve­na.

– Po­sta­vlja­ju me na kre­vet. No­ge vi­še ne ose­ćam. Sa­mo tup bol ko­ji se pro­te­že od sto­ma­ka na­do­le. Dok­tor mi da­je mor­fi­jum. Znam da to ni­je ni­ka­kva po­moć ali bar su bo­lo­vi ma­nji. Pi­tam ga ka­ko je iako već sve znam. Po­ku­ša­va da me la­že ali vi­dim mu u oči­ma. Pri­ja­te­lji smo već du­go. Pi­tao bi ga i ko­li­ko vre­me­na još imam ali se bo­jim da ne­će iz­dr­ža­ti. Za­to bo­lje da ću­tim.

– Ka­da je on ubi­jao bi­ko­ve bio je sla­vljen? Ka­da sam ga ja ubio svi su me pre­zre­li. Ose­tio sam sra­mo­tu. Ve­ro­vat­no ću bi­ti ubi­jen. Pre­zir je taj ko­ji me bo­li. I ljud­ska ne­prav­da. Ali oni zna­ju sa­mo za svo­ju prav­du. Onu ko­ju kro­je ona­ko ka­ko im je vo­lja. U svom in­te­re­su. Kao da dru­gi ne po­sto­je. Kao da je ovo sa­mo nji­ho­va pla­ne­ta. Kao da i mi bi­ko­vi ni­smo ču­do ži­vo­ta. Za­što je nji­hov ži­vot va­žni­ji od na­ših? Za­što bi­ko­vi mo­ra­ju da umi­ru zbog za­ba­ve lju­di?

– Ležim po­lo­žen na kre­vet, oba­sut pa­žnjom dok­to­ra i se­sta­ra ko­je mi do­da­ju le­ko­ve i vo­du ko­ju bez raz­mi­šlja­nja gu­tam. Uvek sam se pla­šio ovog pri­zo­ra još ot­ka­ko mi je otac po­gi­nuo. Pre­zi­rao sam be­lu bo­le­snič­ku po­ste­lju i sve one ko­ji se tru­de oko bo­le­sni­ka. Pre­zi­rao sam bo­lest. Bio sam sla­ba­šno de­te se­ćam se to­ga. Mo­ja maj­ka je uvek le­ža­la kraj mo­je po­ste­lje. Mr­zio sam bo­lest za­to što ni­sam mo­gao da se igram sa osta­lom de­com. Što sam bio bled i slab. Što su mi se svi sme­ja­li ka­da bi se ski­nuo. Mr­zio sam bo­lest i pre­zi­rao po­ste­lju. Za­kleo sam se da ću po­sta­ti ne­što i da ne­ću umre­ti u kre­ve­tu kao ka­kva umor­na ba­ba. A evo me sad le­žim na kre­ve­tu i če­kam da smrt do­đe po me­ne. Ne mo­gu da se po­kre­ćem. Ru­ka­ma pri­dr­ža­vam sto­mak dok di­šem. Sva­ki me udah bo­li. Pro­ba­da.

Znam da umi­rem i ne mo­gu tu ni­šta. Da sam bar umro u are­ni a ne u kre­ve­tu dok ru­kom dr­žim cre­va. Ka­ko čo­vek ima mno­go cre­va. I ka­ko su to­pla. Pri­dr­ža­vam ih sa na­po­rom dok ona sa sva­kim uda­hom ho­će na­po­lje. Ga­dim se i po­mi­sli ka­ko sa­da iz­gle­dam. Nek me za­ši­ju ka­da umrem. Ali nek iz­ba­ce pr­vo ova gov­na što ho­će na­po­lje.

Slab sam i po­ni­zan. Izgu­bio sam svu gor­dost. Sra­mo­ta me dok­to­ra i se­sta­ra. Sra­mo­ta me mo­jih go­va­na što iz­la­ze iz utro­be mo­je. A znam sve što uđe u te­be jed­nom će iza­ći. I sad iz­la­zi sav onaj smrad ko­jim sam za­ga­dio svoj ži­vot pro­šlih go­di­na.

Slab sam. Ne ose­ćam vi­še ni­šta. Ne vi­dim. Znoj mi je hla­dan. Smrt do­la­zi po me­ne. Bo­le­stan u po­ste­lji. Ne­mo­ćan če­kam an­đe­la. Mo­žda nje­mu ne bu­dem ga­dan.

Ose­ćam do­dir nje­go­ve ru­ke. Sa­da mo­gu da se opu­stim.

Ga­bri­jel me od­vo­di na ne­bo. Gle­dam po­ste­lju i lju­de oko nje, mo­ju maj­ku, ve­re­ni­cu sve te upla­ka­ne lju­de ko­ji ne shva­ta­ju da sam ja oti­šao u bo­lji svet. Svet bez ljud­ske po­dlo­sti, bez ni­skih uda­ra­ca i mr­žnje. Svet lju­ba­vi.

Ga­bri­jel mi pe­va o ra­ju. Nje­go­va pe­sma tre­ba da me pri­pre­mi za bo­ži­ji sud. Su­tra ću kre­nu­ti u svoj no­vi dom.

– Mr­zim se­be što sam po­be­dio Ma­no­le­tea. Mr­zim jer sam uzeo hra­nu iz onih bed­nih usta ko­ja drh­te od gla­di. A že­leo sam sa­mo da ži­vim. Zar je to ta­ko po­gre­šno?

Ne­mir mi se uvla­či u ko­sti. Krv se le­di. Šta­la je ta­ko hlad­na a mo­je sr­ce ta­ko vre­lo. Ono ne že­li da umre. Že­li da ži­vi… Ose­ćam ka­ko mi se krv sli­va sa le­đa. Otvo­re­na ra­na još kr­va­ri. Krv je to­pla. Još me sa­mo ta to­pli­na gre­je pred onim što slu­tim. A slu­tim smrt. Ona je uvek bi­la uz me­ne. Ona je uvek bi­la tu.

Ti­ši­na. Tre­nu­tak u ko­jem se svi ga­so­vi i ljud­ski i pri­rod­ni sti­ša­va­ju sve dok se od­jed­nom vi­še ni­šta ne ču­je. Ovo je taj tre­nu­tak. Ne ču­jem vi­še ni­šta osim svog di­sa­nja. Ču­ju se sa­mo pri­gu­še­ni zvu­ko­vi ljud­skog po­sto­ja­nja u da­lji­ni. I ti­hi je­caj. Sa­da znam Ma­no­le­te je mr­tav. Umro je. A sa njim umi­re i mo­ja na­da… Sa­da mo­gu sa­mo da če­kam ka­da će da me po­gu­be.

Ne bu­nim se vi­še. Spre­man sam. Ubio sam i sad ću bi­ti ka­žnjen. Pri­hva­tam svo­ju ka­znu. Dok če­kam ne­iz­be­žno po­sta­jem sve­stan svih mi­ri­sa, i onih naj­ne­u­oč­lji­vi­jih ko­ji za­u­vek osta­ju u po­za­di­ni smra­da. Po­sta­jem sve­stan pro­sto­ra, pred­me­ta, dr­ve­nog oko­va u ko­ji sam za­tvo­ren, sve­žeg se­na …i onog ubu­đa­log pu­nog mo­kra­će još ne iz­ne­se­nog na­po­lje što ba­zdi iz ugla. Po­sta­jem sve­stan svih de­ta­lja. Kao da sam se pro­bu­dio po­sle du­gog sna. Ni­ko ne spa­va dok če­ka po­gu­blje­nje. Tru­di se da upi­je sav ži­vot oko se­be. Kao da će mu to po­mo­ći? A ipak ve­ći deo ži­vo­ta svi mi pre­spa­va­mo. I bi­ko­vi i lju­di. Zar pri­su­stvo smr­ti tre­ba da nas pod­se­ća na ču­do ži­vo­ta? Da ni­sam si­gu­ran da ću ov­de umre­ti ve­ro­vat­no ih ni­ka­da ne bi pri­me­tio ali sa­da vi­dim sve, ose­ćam pri­su­stvo sva­ke mu­he i nje­ne ko­ra­ke po ra­ni. Ne mr­zim je vi­še. Ne ma­šem re­pom, ne po­ku­ša­vam da je sklo­nim. Shva­tam da je ona ista kao ja i da mo­ra da ra­di ono što ra­di. I ona je bo­ži­je de­lo.

Pi­tam se da li se u ova­kvoj šta­li ro­dio nje­gov sin?

Ču­jem ko­ra­ke pred vra­ti­ma. Ose­ćam da je to kraj. Pri­pre­mam te­lo ako to uop­šte mo­gu. U šta­lu ula­zi ko­ljač. Ka­sa­pin. Bed­ni me­sar. Ru­ke su mu još pr­lja­ve i ma­sne. Kao i no­že­vi. Ne­ma ni­ma­lo po­što­va­nja. Nje­mu mo­ja smrt ne zna­či ni­šta. Da su bar po­sla­li ne­kog Ma­no­le­te­o­vog uče­ni­ka ili pri­ja­te­lja pa da na­me­ni is­ka­li svoj bes. Ne bi se opi­rao. Pri­mio bi uda­rac ma­čem. Ali ne oni su hte­li da me po­sti­de. Da mi uzmu i ono ma­lo do­sto­jan­stva što mi je još osta­lo. Po­sla­li su me­sa­ra. I nje­go­ve po­moć­ni­ke.

Na nji­ho­vim ru­ka­ma ću umre­ti. Tre­ba li nji­ma da pre­dam svo­ju du­šu?

Po­moć­ni­ci mi pri­la­ze sa stra­na. Je­dan me­sa­ru do­da­je malj. Gle­dam ga svo­jim to­plim oči­ma. Vi­dim od­luč­nost u nje­mu. Za­kla­će me. Sto­jim mir­no. Pre­pu­štam se bez bor­be.

Ose­ćam uda­rac u gla­vu. Gu­bim kon­tro­lu i po­sr­ćem, ali osta­jem na no­ga­ma. Još sam sve­stan. Ne že­lim da umrem u snu. Ležeći pod nji­ho­vim no­ga­ma. Ne u svo­joj mo­kra­ći. Že­lim da gle­dam dok mo­gu. Sa­da mi je i ova šta­la le­pa. Čak i mo­ji krv­ni­ci. Ose­ćam bli­skost pre­ma nji­ma. Oni su mo­ja bra­ća. I kad me uda­ra­ju. I kad me ko­lju. Oni su mo­ja bra­ća. I oni su bo­ži­ja de­ca. Si­no­vi istog oca. I njih vo­lim. Opet uda­rac. Jak. Ne­što je pu­klo. Niz če­lo mi se sli­va krv. Ali ja još sto­jim. To još mo­gu. Ne­ću da umrem u mo­kra­ći. Opet uda­rac. Po­sr­ćem. Ne­spret­ne ru­ke me vu­ku na ze­mlju. Ali ja još sto­jim. Još je­dan uda­rac. Čo­vek je umo­ran. Po­či­njem da ga ža­lim. Ose­ćam ne­ku čud­nu po­ve­za­nost pre­ma nje­mu. Mo­žda lju­bav? Mo­že li žr­tva da vo­li dže­la­ta?

Oni ra­de sa­mo ono što mo­ra­ju. Znam to. Mi­slim da je ta­ko. Ta­ko mi je lak­še. Za­to ga i vo­lim čak i dok za­ma­hu­je ma­ljem na me­ne. Za­to ga ne mr­zim. Uda­ri me be­li bra­te i ja ću te još uvek vo­le­ti.

Konačno pa­dam. Koljač ko­le­nom pri­ti­ska moj vrat dok va­di ma­sni nož. Udi­šem du­bo­ko, mi­ri­si mi se uvla­če u te­lo. Ka­ko su le­pi. Sa­da shva­tam da je i smrad od ko­jeg sam be­žao mi­ris ži­vo­ta. I on mi je mio.

Gle­dam to­plim oči­ma dže­la­ta. Po­sled­nja na­da se ga­si dok gle­dam ka­ko nož za­ma­hu­je pre­ma me­ni.

Jak, ne­iz­dr­živ bol, me pro­ba­da. Ni­je to nož. Ne­što go­re od nje­ga. Gle­dam, sli­ke ži­vo­ta i po­ku­ša­vam da ih upi­jem. Mu­čem iz sveg gla­sa. Ali moj glas je slab. Na­pu­šta me sa kr­vlju ko­ja iz­la­zi iz ra­ne.

No­vi uda­rac. No­va bol. Ose­ćam ka­ko mi gu­ra onu pr­lja­vu ru­ku u ra­nu ko­ju je raz­va­lio. Hva­ta me za gr­kljan i ot­ki­da ga. Po­ku­ša­vam da udah­nem va­zduh ali mo­ja plu­ća se pu­ne kr­vlju. Ose­ćam da umi­rem. Više ne mo­gu ni da mu­čem. Če­kam smrt u ti­ši­ni.

Ose­ćam ka­ko me sna­ga na­pu­šta. Tr­zam se još je­dan­put. Ti­ši­na pra­će­na sve­tlo­šću mi se pri­bli­ža­va.

Ne ose­ćam vi­še ni­šta.

Sli­ka osta­je upam­će­na. Ne di­šem. Ne ču­jem sr­ce. Ali ipak vi­dim. Vi­dim ka­ko mi ka­sa­pin za­se­ca tr­buh. Ka­ko iz­ba­cu­je cre­va na­po­lje na onaj isti pr­lja­vi pod. Sko­ro da mo­gu da ose­tim nji­hov smrad. Vi­dim ka­ko me po­di­žu i se­ku. Pr­vo mi od­se­ca gla­vu i sta­vlja je na sto ko­ji su tek sad une­li. Oči su još upr­te u njih ali to im ne sme­ta. Na­sta­vlja­ju kao da je to sa­svim nor­mal­no.

Po­ste­pe­no shva­tam da sam mr­tav i da je ono što vi­dim ustva­ri ono što lju­di obič­no ra­de sa bi­ko­vi­ma ko­je su za­kla­li. Ali ako ja to mo­gu da gle­dam ko sam ja? Za­što sve sa­da vi­dim sa vi­si­ne? Je­sam li ja po­stao duh ili sam se sa­mo oslo­bo­dio te­la?

Od­go­vor mi vi­še ni­je va­žan. Ja po­sto­jim. Ma­kar još ove no­ći, još ovog se­kun­da, ja po­sto­jim.

Gle­dam svo­je te­lo. Gle­dam ka­ko ga ko­ma­da­ju i se­ku. Gle­dam ka­ko od­se­ca­ju de­lo­ve i ba­ca­ju ih u ko­fe.

Pla­kao bi da mo­gu, ali ov­de su­za ne­ma. Ne mo­gu da te­ku. Ur­lao bi. Ja­u­kao. Ali ne mo­gu. Mo­gu sa­mo ne­mo ga gle­dam sve te bed­ne lju­de ka­ko se­ku mo­je te­lo.

Je­di­na ute­ha su mi one ko­šča­te ave­ti kraj zad­njih vra­ta. Ho­će li njih na­hra­ni­ti mo­jim me­som? On­da ni­sam uza­lud umro. Moj ži­vot je imao smi­sla. Na­hra­nio sam glad­ne. Si­ro­ma­šne. To je ute­ha ko­joj se na­dam.

Ka­sa­pin uzi­ma ko­fu sa me­som ko­je je još to­plo i od­no­si ga ne­gde. Pro­la­zi kraj zad­njih vra­ta ali tu ne­sta­je, na­sta­vlja da­lje. Izla­zi iz are­ne. Pra­ti ga sa­mo hor­da cr­nih pa­sa lu­ta­li­ca. Je­su li ti str­vi­na­ri mo­je po­sled­nje pre­bi­va­li­šte. Ga­dim se pri po­mi­sli na to, ali shva­tam da je to ta­ko pri­ro­da ure­di­la. Ne opi­rem se vi­še. I to pri­hva­tam bez re­či.

Ka­sa­pin ide da­le­ko od are­ne. Pi­tam se gde se za­pu­ti­la ova pse­ća po­vor­ka. Ku­da me to no­se? U ko­jem str­vi­ni­štu će ba­ci­ti mo­je me­so?

Ka­sa­pin ku­ca na vra­ta ne­ke vi­le. Vi­dim ka­ko mu otva­ra­ju i ka­ko ula­zi. Mo­je me­so ipak ne­će oti­ći ni psi­ma. Ovaj ko­ljač smi­slio je još go­ru stvar. Osta­vlja ko­fu i od­la­zi. Ču­jem ka­ko zlat­ni­ci zvec­ka­ju u nje­go­vom dže­pu. Osmeh za­do­volj­stva mu se ne ski­da sa li­ca. Fi­no me je pro­dao.

Ula­zim u ku­ću. Uvla­čim se kao lo­pov kroz po­lu­o­tvo­re­ni pro­zor da bi mo­gao da vi­dim pri­zor ko­ji pred­o­se­ćam. Ne­što bol­no te­ra me ka nje­mu. Ja se vi­še ne opi­rem. Sle­dim svoj put.

Za sto­lom se­di dvo­je lju­di. Sta­ri­ji go­spo­din, pro­će­lav, sed, bez zu­ba drh­ta­vom ru­kom se­če me­so sa ta­nji­ra. Na ta­nji­ru le­že osta­ci mo­jih ge­ni­ta­li­ja. Ne žva­će pu­no pro­sto pro­ždi­re mo­ju mu­škost sa uži­va­njem i za­do­volj­stvom. Sva­ki ko­mad za­li­va vi­nom. Usta su mu pu­na mo­jih mo­šni­ca. Li­ce mu je za­do­volj­no. Ču­jem ka­ko de­be­loj že­ni sa dru­ge stra­ne sto­la do­ba­cu­je:

„Je­di. I me­ni se ga­de nje­go­ve ge­ni­ta­li­je ali ta­ko se do­bi­ja moć. Kad ih po­je­deš ose­ti­ćeš svu onu sna­gu ko­ju je bik imao. Ta­ko ćeš do­bi­ti i nje­go­vu krv. Čim ovo po­je­dem odoh u jav­nu ku­ću da po­ka­žem šta mo­gu. Bi­ću jak kao bik. Je­di. Je­di. Ne­moj da se sti­diš. U ovom me­su nje­go­va je moć“ - Bed­ni star­če zar mi­sliš da ćeš po­vra­ti­ti svo­ju mla­dost? Ti ni­ka­da ne­ćeš bi­ti kao Ma­no­le­te. Mo­je me­so ne mo­že ti da­ti po­ten­ci­ju o ko­joj sa­njaš? Star si i slab. Ni­ka­da po­no­vo ne­ćeš bi­ti mlad. Ni­ka­da se vi­še ne­ćeš mo­ći za­ri­va­ti u žen­ska te­la kao Ma­no­le­te. Ni­ka­da ne­ćeš ima­ti nje­go­vu sek­su­al­nu moć. Moj ku­rac ne­će po­sta­ti tvoj. To je sa­mo bed­ni osta­tak me­ne. Bez ži­vot­na stvar ko­ja ne da­je sna­gu. Sek­su­al­na moć se ne ku­pu­je. Ne mo­žeš je ku­pi­ti pa­ra­ma. Ne mo­žeš pre­va­ri­ti ži­vot. Zar to još ni­si na­u­čio?

A ti bed­na že­no. Za­što se mu­čiš? Bes sa ko­jim pro­ždi­reš mo­je te­lo ne­će ti vra­ti­ti Ma­no­le­tea. On je mr­tav. Kao i ja. I ni­ka­da se ne­će vra­ti­ti. Ni­ka­da. Dža­be pro­ždi­reš mo­je ostat­ke. I da je živ ni­ka­da ti ne bi do­šao. Tvo­ja de­blji­na su­vi­še je ogav­na da bi te bi­lo ko­ji mu­ška­rac po­že­lo. Je­di­no ti još ute­hu mo­gu pru­ži­ti oni si­ro­ma­šni de­ča­ci ko­ji svo­ju mu­škost pro­da­ju za no­vac. Je­di­no oni ko­ji kao sra­mo­tu skri­va­ju svoj pre­zir i ga­đe­nje mo­gu se za­bi­ja­ti u te­be. Je­di­no nji­ma mo­žeš još da pri­pa­daš. Sa­ma si za­to kri­va ha­la­plji­va že­no. Tvo­ja drč­nost te ko­šta užit­ka. Zar mi­sliš da će ti ga mo­je mla­do me­so pru­ži­ti?

Ga­dim se pri­zo­rom ne­mo­ćan da išta uči­nim. Još no­ćas sam na ze­mlji, još sa­mo sa­da po­sto­jim sa­mo u ovom krat­kom tre­nut­ku pred zo­ru i ume­sto da tra­žim mir. Ume­sto da se po­mi­rim sa so­bom i du­šev­no pri­pre­mim ja po­sr­ćem. Mo­ram da mr­zim i pre­zi­rem, da se ga­dim ume­sto da vo­lim. Je­dva če­kam zo­ru ka­da će se pro­zo­ri otvo­ri­ti i ka­da ću kre­nu­ti na ne­bo, da­le­ko od ovih lju­di. Da­le­ko od ovih pri­zo­ra, od ne­prav­di ko­je me pe­ku.

Sa ne­str­plje­njem če­kam zo­ru. Ra­du­jem se ku­ku­ri­ka­nju pe­tlo­va i sun­cu ko­je iz­la­zi u da­lji­ni. Konačno sam slo­bo­dan da kre­nem ka ne­bu.

Vi­dim Ma­no­le­te­ov duh. Izgle­da da i on ima du­šu. I ona kre­će ka ne­bu. Izgle­da da obo­ji­cu če­ka bo­ži­ja ka­zna. Ili sud. Ne znam. Ja sam sa­mo mla­di bik.

Sun­ce je sve ja­če. Zra­ci oba­sja­va­ju ze­mlju. Sa­da ga već do­bro vi­dim. Opet smo za­jed­no. Ide­mo li mi to za­jed­no u raj. Ili opet mo­ra­mo da se bo­ri­mo. Ka­ko sa­mo le­po zlat­no ode­lo ima. Pre­si­ja­va se na sun­cu. Sjaj nje­go­vog oklo­pa je ogro­man. Sko­ro i da ne vi­dim ni­šta osim nje­ga. Vi­dim ka­ko se pe­nje sve­ča­nim ko­ra­kom. Sva­kim ko­ra­kom bli­ži je svom bo­gu. I ra­ju. Ima li u ra­ju pro­stra­nih li­va­da po ko­ji­ma bi­ko­vi mo­gu da tr­če? Ima li ze­le­nih pa­šnja­ka i tra­ve sa mi­ri­som pro­ljet­nog cve­ća? Izgle­da li ta­ko raj za bi­ko­ve? Ho­ću li ta­mo oti­ći?

Koračam ka bo­gu. Pra­tim Ma­no­le­te­ov duh. Ka­ko je sa­mo gra­ci­o­zan. Slo­mio sam nje­go­vo te­lo ali ostao je duh. Ni­je iz­gu­bio svu tu gra­ci­o­znost po­kre­ta. Ho­da gra­ci­o­zno kao že­na, kao maj­ka ko­ja do­la­zi si­nu. Ne kao blud­ni sin ko­ji do­la­zi ocu. Taj ko­rak pre­pun je lju­ba­vi i stra­sti. Po­no­sa i ve­dri­ne. Pre­pun je ži­vo­ta. Sti­dim se što sam ga ga­zio. Sti­dim se nje­go­ve smr­ti. Ali ja sam sa­mo že­leo da ži­vim. Na­dam se da će to bog shva­ti­ti. Da će mi opro­sti­ti. Na­dam se da ću i ja oti­ći u raj. Da ću po­no­vo tr­ča­ti ze­le­nim pa­šnja­ci­ma. Udi­sa­ti mi­ri­se ži­vo­ta.

Po­sto­ji li raj za bi­ko­ve?

Pred Ma­no­le­te­om se otva­ra­ju vra­ta. Je­su li to bo­žan­ske dve­ri? Je­smo li to sti­gli do ra­ja? Ose­ćam uz­bu­đe­nje. Da sam živ sr­ce bi mi sa­da igra­lo sa naj­ve­ćom sre­ćom. Gde je sad mo­je sr­ce? Ko li ga je po­jeo? Ko­ji je bo­ga­taš njim ku­pio mo­ju hra­brost?

Po­no­vo ču­jem Ma­no­le­te­ov duh.

Pre­pun je ve­dri­ne. Spo­ko­ja. Sre­će. U sva­kom nje­go­vom ko­ra­ku po ovom ze­le­nom pu­tu ko­ji vo­di u raj ose­ćao sam tu sve­ča­nost i sre­ću. Po­di­gao je ru­ke pre­ma ne­bu. Kao da po­ku­ša­va da ga za­gr­li.

„Opro­sti mi oče. Gre­šio sam. Opro­sti mi mo­je gre­he. Pri­mi me u svo­je sku­ti. Pri­mi me u svoj dom. Te­bi pre­da­jem svo­ju du­šu.“ - Da­lje ni­šta ni­sam čuo. Oštra sve­tlost se po­ja­vi­la ka­da su se vra­ta otvo­ri­la. Sun­ce je pe­klo ali vru­ći­ne ni­je bi­lo. Sa­mo pri­jat­ni dah ko­ji se ose­ćao svu­da oko­lo. Vi­deo sam ka­ko ga bog gr­li i pri­no­si se­bi. Vi­deo sam kao ga sta­vlja u raj.

Ose­tio sam ne­ki ču­dan i be­smi­slen strah. Ipak kre­nuo sam na­pred. Pre­ma vra­ti­ma. Pre­ma bo­gu. I ja sam nje­go­vo de­te. I me­ne je stvo­rio.

Sto­jim na me­stu gde je on sta­jao. Mu­čem, da go­vo­rim ne znam. Imao bi šta da ka­žem ali nas bog ni­je da­ri­vao je­zi­kom kao lju­de. Za­to mu­čem u na­di da će me otac vi­de­ti. Da će se okre­nu­ti ka me­ni i pri­gr­li­ti me kao što je i nje­ga pri­gr­lio. Ali ni­šta se ne de­ša­va. Ne­ma čak ni pre­zi­ra, ne­ma ni ka­zne. Ni­čeg. Da se bar okre­ne pre­ma me­ni i po­gle­da me. Ne­ka me po­ša­lje i u pa­kao sa­mo ne­ka se okre­ne. Da znam da ni­sam vre­dan nje­go­ve lju­ba­vi za­to što sam ubio a ne za­to što ni­sam čo­vek. Ne za­to što sam bik.

Sto­jim i mu­čem ali otac ima pre­ča po­sla. Izgle­da da su mu ubi­ce bi­ko­va mi­li­ji od ubi­ca lju­di. Ja sam ubio Ma­no­le­tea, i za­to sam pre­zren. On je ubio 451 bi­ka i za­to je obo­ža­van. I na ze­mlji i na ne­bu. Bo­že ti si i moj otac.

Za­što jed­ni mo­gu da ga­ze a dru­gi mo­ra­ju to da tr­pe? Za­što si bi­ko­ve stvo­rio sa­mo za pat­nju? Za­što me ne pu­štaš u svo­je več­ne pa­šnja­ke? Ja sa­mo že­lim da tr­čim ogrom­nim pro­stran­stvi­ma ko­je si ti stvo­rio? Ja sa­mo že­lim slo­bo­du? Ja se ne­raz­li­ku­jem od lju­di. Isti sam kao i oni bed­ni­ci što u mrač­nim hod­ni­ci­ma are­ne tra­že kri­šku hle­ba i ko­mad me­sa? Isto sam ma­li pred bo­ga­tim kao i oni. Isto be­zna­ča­jan. Zar mo­ra ta­ko bi­ti i kod te­be? Zar ni­smo svi tvo­ja de­ca?

Vi­dim ka­ko se okre­će. Vi­dim bes na nje­go­vom li­cu. Čuo je glas mog sr­ca. Ne mo­je mu­ka­nje. Ose­ćam strah. Pro­bu­dio sam usnu­log du­ha, sa stra­vič­nom od­luč­no­šću. Ču­jem nje­gov pre­te­ći glas ko­ji se uvla­či u sve po­re. Ose­ćam nje­gov bes. Strah mi se uvla­či u ko­sti. Sa­da bi da be­žim. Ali ku­da po­be­ći od tvor­ca. On je svu­kud. On je sve. I ko sam ja da mu pri­di­ku­jem? Mo­gu sa­mo da če­kam nje­go­vu ka­znu.

Ču­jem ka­ko me pro­go­ni da lu­tam. Ka­ko mi za­bra­nju­je ula­zak u raj. Ka­ko me se od­ri­če. Ka­ko me ku­ne. Me­ne nje­go­vog si­na. Plod utro­be nje­go­ve. Pro­kli­nje i iz­ba­cu­je iz car­stva svo­jeg. Za­u­vek.

Ogrom­na sna­ga ba­ca me na­trag na ze­mlju. Za­tva­ra­ju se raj­ska vra­ta.

Po­no­vo na ze­mlji. Po­sto­jim ov­de kao utva­ra. Ne­man ko­ja ne­ma te­lo ko­ja ne zna svo­ju svr­hu. Ko­ja je ka­žnje­na a da ne zna za­što. Da sam bar po­slan u pa­kao. Ta­mo ne bi bio sam. Znao bi da sam po­gre­šio. Ova­ko na ze­mlji, ko­ju je on stvo­rio sva­ko­ga da­na vi­dim ne­prav­de. Vi­dim zlo i ne­sre­ću. Vi­dim ze­mlju oči­ma ne­ba. Ose­ćam sve ono što sa­mo duh mo­že da ose­ti. Sve one trep­ta­je sr­ca ko­ji osta­ju ne­do­ku­či­vi ra­zu­mu a ko­ji vo­de lju­de kroz ži­vot.

Sa­da znam. Vi­dim isti­nu. Ovi ba­ha­ti lju­di ko­ji­ma je bog po­da­rio ze­mlju uni­šti­će je jed­nog da­na. Već su na pra­gu da uni­šte se­be. A ka­da je već jed­nom uni­šte on­da će se i mo­ja lu­ta­nja za­vr­ši­ti. On­da ću se vra­ti­ti ocu. On­da ću spo­zna­ti lju­bav. Bar se to­me na­dam. Na­da je sve što po­sto­ji u sve­tu du­ho­va.

Ka­ko da sru­šim taj zid me­đu na­ma. Onaj ko­ji odva­ja bi­ko­ve i lju­de. Bo­že pa ti si i moj otac. Za­što su lju­di tvo­ja de­ca a ži­vo­ti­nje tvo­ja pa­stor­čad?

Bu­dim se iz sna. Sav sam mo­kar. Ose­ćam se kao bik. Je li to za­to što sam iz­dao naj­bo­ljeg pri­ja­te­lja. Je­sam li ja to ubio naj­ve­ćeg lju­bav­ni­ka? Ho­ću li bi­ti ka­žnjen zbog to­ga? Ne­ka­ko ja sam već ka­žnjen. Svi mo­ji pri­ja­te­lji me iz­be­ga­va­ju. Po­la­ko osta­jem sam. Izo­lo­van od svih. Za­tvo­ren u svoj ma­li svet u ko­jem sam ve­či­ti stra­nac. Pra­ti me re­pu­ta­ci­ja lo­šeg čo­ve­ka. Ho­će li se to ika­da pro­me­ni­ti? Ho­ću li i ja sam lu­ta­ti do kra­ja ži­vo­ta?