Tigar, zebar i žiraf – priča o neshvaćenom drugu
Imao sam druga. Još iz onog perioda kada smo svi
imali i bili drugovi. Nikad se nije navikao na novo okruženje. Živeo je
distanciran od sveta, u nekom svom svetu, pa je i priča o njemu pomalo
distancirana od realnosti sveta kojem pripadamo. A priča ide otprilike ovako –
taj nesretnik, moj drug, oduvek je verovao da postoji nešto veće od nas, pa i
od samog sveta i da je to nešto, zvali ga bog, tvorac, ili prosto vanzemaljci,
stvorio ovaj svet kao neku vrstu zagonetke, nešto poput lavirinta u kojem je
jedino izostavio Minotaura, ali čije je zdanje podjednako ubistveno i bez njega,
a jedini način za spas je pronaći i odgonetnuti tajno značenje koje je tvorac
ostavio negde za nas, i koje je uvek je tako govorio, negde sasvim očigledno,
ali ga mi još ne primećujemo, jer ne očekujemo da je tu gde je. Tako je on
pokušavao na više načina da dotičnu tajnu prepozna i otkrije, te spasi sve nas
koji o dotičnim pitanjima ili nismo znali apsolutno ništa ili naprosto nismo
marili dovoljno iako nam se ipak radilo o glavi.
Moram priznati da mi je povremeno druženje sa
ovim drugom bilo i više nego zanimljivo, posebno u ono vreme kada se trudio da
iz šara jedne žirafe, ili bolje reći žirafa, jer u pitanju je definitivno bila
muška žirafa, prepozna i utvrdi mustru po kojoj se replicira stvarnost i tkanje
vremena.
Iako je vredno radio na ovom izuzetnom projektu
ispostavilo se da je funkcija preslikavanja toliko kompleksna da ju je nemoguće
rešiti za životnog veka pa je iz ovog zaključka, drug izvukao pouku da je u
osnovi u pravu, ili bar na pravom putu, ali da je neophodno da se u budućnosti
posveti pitanjima koje zahtevaju jednostavniji prilaz, odnosno, onima koje su
sasvim izvesno izravne, dakle prestavljaju direktnu reč boga i kao takve ne
podrazumevaju komplikovane proračune, već samo sposobnost prepoznavanja jezika
kojim su izgovorene ili ispisane. U nervoznim časovima samopreispitivanja drug
je pronašao novi metod za odgonetanje božije zamisli. U našem poslednjem
telefonskom razgovoru pominjao je nešto poput direktne reči, ali ja sam bio
pospan i nisam ga baš najbolje razumeo. Možda je tome kriva vremenska razlika,
ali nikako nisam najbolje funkcionisao kada me neko probudi u 4:30 izjutra. Sve
dalje što ću reći samo je priča koju sam čuo, pa je kao takvu i prenosim bez
izmena.
Jednoga dana drug je uzeo bar kod skener, mobilni
naravno, i otišao pravo u Afričku savanu da skenira zebre. Pošto tamo nije
našao ni jednu smislenu poruku ispisanu crnim i belim prugama, a poruku je
zasigurno očekivao, setio se tigrova i odlučio da potraži nekog. Zbog ovog je
konačno otputovao u neki zabačeni deo Indije gde mu se na kratko gubi trag. Na
njegovu nesreću našao je jednog od onih tigrova koji nije puno mario za moderne
gadžete. Sa druge strane za hranu jeste mario… i voleo je da se poigrava sa
plenom…
Rendžeri koji su prekasno došli na lice mesta
preneli su mi da je tigar bio analogno predvidljiv iz čega sam zaključio da na
kraju u celoj stvari i nije bilo nimalo misterije. Moguće je i da grešim… na
kraju krajeva ja verovatno pre spadam u one nemarne koji o svemu znaju tek po
nešto, a retko kad sve neophodne detalje. Zato je i ova priča maglovita,
nejasna i razuđena preko mere i ukusa realnog sveta.
