Nevinost

Nevinost

Čuvala sam svoju nevinost – tebi koga još nisam srela. Iz prikrajka motrila na svet zadovoljstva i požude u koji drugi davno zađoše ostavljajući me usamljenu u poznoj jeseni detinjstva mojega, ostavljajući, jer njima već beše počelo jedno novo proleće u koje ja još nisam kročila.

I ne bi kročila da ne sretoh jednog mudrog čoveka koji me zapita: „Zašto misliš da tvoje zadovoljstvo nekom drugom pripada i kako znaš kome ako ga uskraćuješ svima onima koji bi da te istim nagrade?“

Ne zbog njegovog pogleda ili stava, ne olako, uvideh istinu skrivenu, a opet razotkrivenu iza njegovih reči i svatih da to što sam čuvala pripada tebi, jednako koliko i drugima i da ne pripada vama, ne uopšte, ne pripada vama, nego meni…

Uvideh ovo i predadoh mu se… njemu – tebi, što postavljaš mudra pitanja, a u meni još tinjaše nada da ti i on jedno ste, i da si ti On, i da sam se predala onom koga sam čekala… i nagradila ga zadovoljstvom… svojim… i njegovim…