Lav i antilopa

Lav i antilopa

Te noći sanjao je antilope i tresao se od uzbuđenja koje mu je izmicalo na javi, a bilo tako prisutno u snovima. Ako u snovima postoje misli mogli bi reći da je njegova misao tragala sve dok nije pronašla mladu lavicu odlutalu od čopora. Premlada i nedovoljno jaka da sama lovi, ali zato slobodna da proba. I evo je, prikrada se svome plenu. Korak je lagan, namera jasna… a plen koji je mami izgleda nesvestan… i takav će i ostati sve dok mu ona svojim očnjacima ne ugasi svest… i po prvi put ne oseti krv svog plena… toplu… živu… 

Ujutro se nije sećao sna. Ali znao je da se nešto desilo – da život više nije isti, da više neće biti isti, samo kako, to nije znao. Nesvestan, nije ni slutio da ga lavica vreba… i da će uskoro postati njen plen… 

A da je znao… rado bi se predao… i otrčao da postane plen… jer postoje lavice koje antilope vole… i kojima će se uvek predati… i zaboraviti krdo… i obećanje vlažne trave… i slast koju jezik oseti dok sa lišća prikuplja jutarnju rosu… i radost punog trbuha… i trčanje po savani…

Jer dođe dan kada antilopa postane plen… lavicin… a on je njen plen… samo toga još nije svestan… i ona mu se prikrada lagano… oprezno… i zgrabiće ga… neće joj uteći…

 a danas je takav dan… njegov dan… i njen… shvatiće to uskoro… 

kada ga napadne… kada se preda… 

i upoznaće strast… i ljubav skrivenu iza nje…

ali do toga ćemo doći za par redova… sada još pratimo dečaka – njegov dan se ne razlikuje od svih drugih do tada… sve dok ne dođe do njene kuće i ona ga ne pozove da uđe… 

Ući će kao i toliko puta do tada… ali ništa nije kao do tada… sve će se promeniti u trenutku… a taj trenutak… pa, ona će ga se kasnije će ga se sećati otprilike ovako…

Polako svlači njenu haljinu. Lagano klizi dok se spušta do butina. Tada se ona spušta na kolena. Tek prošlog leta zamenio je kratke pantalone dugačkim, a sada mu se one iznenada čine malim i tesnim da zadrže silu koja narasta kako se njena ruka spušta niz njegov stomak. Prsti su joj meki, savitljivi, vešti… zna šta i kako treba da rade, on oseća da je vreme da joj se prepusti i dopusti da ga vodi što ona i čini lagano povlačeći njegov kaiš. Razrešava ga kaiša. Odlučno otkopčava njegove pantalone i spušta se na kolena. Spušta i njegove pantalone, a njegov ud po prvi put poskakuje u vazduhu pred nekom ženom. Dodiruje ga prstima, potom celom šakom, prelazi vrhom palca preko nabreklog glavića, kažiprstom se spušta do testisa i lagano ih razmiče da bi potom celim dlanom privukla svojim ustima nabrekli ud. Dodiruje ga jezikom dok se ruka ponovo spušta prema testisima, sad ih uzima u šaku i stišće, a onda podiže pogled prema dečaku, koji se menja i tu na njene oči postaje muškarac, kojeg će voleti, kojeg će moći da voli, ili bar sa kom će deliti neke intimne momente – to još ne zna, i sada o tome ne želi da razmišlja, želi da se prepusti, njemu, želji, trenutku… onome gde ovaj trenutak kreće i šta bi mogao da postane. 

Jasno vidi da dečak – muškarac gubi kontrolu koja je sad prepuštena njoj i zavisi samo od njenih pokreta, od vreline daha koji on oseća, od topline jezika koji se uvija i sklanja u stranu kako bi napravio mesta da ud dublje uđe u nju. Oseća kako je ud sve vlažniji sve dok na njemu ne prepozna sopstvenu pljuvačku kojom pokriva svaki nabor na kožici koju povlači i navlači kako joj se usne pomeraju duž njegovog uda.

Njen dečak koji još nije muškarac, a koji će to postati jer je ona baš odlučila da ga napravi takvim.  On stenje, vremenom sve glasnije i ljutije, trese kukovima tako da narastao ud klizi u njenim ustima. 

Diše kroz nos i usisava ud jače pomerajući glavu napred – nazad u taktu. Za nju je ovo samo igra, a u ovoj igri bitan je takt – to zna od prvog trenutka. Neke žene jednostavno nose ritam u sebi, i ona shvata da je jedna od njih. 

Mnogo toga joj prolazi kroz glavu tih prvih par minuta, a onda ga vadi i počinje da se smeje na tu miso – mnogo toga prolazi joj kroz glavu – a i nije tako mnogo… moglo bi i više… kad bi ona htela… i kad bi on mogao… ali on je još samo dečak… i tek sa njom postaće muškarac… i to je nova pomisao koja joj se prikrada… ako to hoće… a hoće… moraće ga učiniti muškarcem… mora ga naučiti… čak i ako ni ona ne zna… ali ona oseća ritam… i prati ga… i to je dovoljno… oboma za sada… 

Usisava ud jače… ali to čini sporije nego pre i tiše. Gornji deo glavića trlja se o nepce dok obmotava jezik oko njega celog. Na taj način može da radi obe stvari istovremeno – da sisa muškarca i očima posmatra telo koje potpuno kontroliše… a ta kontrola tako je uzbudljiva i tako je mami… potrebna joj je… čini je živom… čini je onim što jeste – lavicom koja po prvi put skače na svoj plen i zubima ga hvata za vrat… i traži žilu u kojoj je život njenog plena odlučna da je pregrize… i grize… prvo lagano… zatim odlučno… 

Muškarac se rukom oslanja na zid uz koji ga je pribila, a drugom se igra sa svetlom kosom koja joj se skroz rasula… kao da želi da je otkrije… skoro da liči na grivu… ali antilopi to saznanje dolazi prekasno… ili možda prerano… sećanja tu postaju varljiva… prava priroda je skrivena i oprezno se otkriva…

Napolju neki drugi ljudi ulaze i izlaze iz autobusa, njihovi vršnjaci idu u školu, njen mali brat se igra u pesku, ali to je neki drugi svet – onaj napolju, i on nema puno dodira sa ovim svetom unutra koji je usisao njih dvoje i u kojem postoje samo njih dvoje i ništa više – to je sasvim dovoljno za jedan pristojan, lepo vaspitan i zanimljiv svet… u kojem bi mogla živeti… u kojem će jednom živeti… možda baš sa ovim muškarcem… ako tako poželi…

… ali to je previše misli, a ona sad ne želi da misli, već da se prepusti… i uživa u tom prepuštanju… i golicanju njegovih dlaka… i saznanju da je zadovoljstvo… koje je oslobodila… koje je oduvek bilo u njoj… i koje joj sada u mlazovima strasti dolazi nazad… 

I tu um konačno pravi pauzu u sceni… i spušta zavesu pred znatiželjnim pogledima… jer strast njihove mladosti ostaće samo njihova… i neće pobeći i razvodniti se u obliku nekih reči zapisanih na papiru… nijedan dnevnik neće upoznati i čuvati ove reči… ostaće skrivene u njoj… kao i sećanje…. 

na taj… i mnoge druge trenutke… 

Sledećeg dana spavao je čvrsto i bez snova. Onda je, dečak koji je postao muškarac, proveo još jednu noć bez snova… a već sledeće večeri ona – lavica se uvukla u njegove snove… i ostala u njima… 

… i još uvek je u njima…

… a on je lovi u snovima… jer noći bez sna ionako pripadaju njoj…