Mesečini upućena molba

Mesečini upućena molba

Meseče moj, ima već godina par

Kako jedan od drugog odvraćamo pogled.

Zbog nje…

Koju si mi obećao,

A koja je ipak ostala drugom.

Skrećemo pogled i misli,

Nevešto se pretvaramo,

Da obećanje nije postojalo,

I da reč nije bila data.

A dao si je,

I ja sam je prihvatio,

I čuvao, i u nju verovao.

Jednoga dana, mesečinom,

U čergu zalutaće žena bledoga tena, oblog lica,

I poznaću je po pokretu i glasu,

I biće to tvoja sestra koju mi šalješ,

I dopustićeš mi da je ljubim,

I sa njom sinove rađam.

I živim okupan tvojom svetlošću i njenom rukom.

I živim za nju, i onu koju će doći za njom.

I dao si mi reč,

I upoznao sam mesečinu,

I tvoju sestru,

I nadao se ćerkama koje na nju liče.

Ali one neće doći,

Jer moja mesečina pobegla je,

Nekim drugim Ciganima,

Da tamo konje i čergare zavodi,

I sinove rađa.

I osetih se izdanim,

I poraženim,

Ali nikada napuštenim.

Jer ti beše na nebu,

Za mene i čergu,

I onda kada skretah pogled,

Kada bežah u senku,

A noću prizivah oblake.

Jer ja ne znah,

I pogrešno rastumačih tvoje reči,

I  pogrešnoj se tvojoj sestri nadah.

I ne shvatah zabludu svoju,

Dok lutah poljima visoke trave.

Nisi me napustio,

Ni onda kada ti nisam verovao.

A reč je reč,

I ti letnjom noći posla,

Radost,

I mlađu sestru,

I ona se ušeta među kola i šatore naše.

Mesečina, svetlost i u njoj svetlost

I ona koja iz svetlosti izlazi

I među Cigane zalazi.

I korača lagano, nogama bosim,

Pazi, da ne probudi tek usnule čergare.

I ja je poznah,

Po mesečni, i koracima laganim.

I u očima njenim poznah obećanje,

Što mi bi dato.

Tad podigoh glavu,

I videh te na nebu,

Gde sijaš,

A sjaj se tvoj,

I belina,

Poljima razliva.

I padoh na kolena u molitvi svečanoj,

I izgovorih ove reči:

Meseče moj, nemoj me prevariti,

Opet zavesti,

I pustiti me da se nadam.

Nemoj mi i nju uzeti.

Meseče moj, daj mi sestru svoju,

A ja ću ti za tu milost sunce sa neba skinuti

I daj mi da je volim,

Neprekidno, zauvek,

Kao što sam i nju, koju mi uze, voleo

Meseče moj,

Ti koji me po mraku vodiš

I belinom razvejavaš tamu,

Molim te,

Dozvoli mi da je volim.

Tvoju sestru.

Jer, šta sam ja,

Ko sam ja,

Ako joj ljubav ne dam,

Ako se u njen zagrljaj ne predam.

Jer u meni odavno ne sija sunce.

Još od onda kada u moj šator i srce,

Bosa došeta mesečina,

I zadrža se tu možda samo na tren,

Ali me opčini zauvek.

A sada to isto učini i žena,

Koja mi mesečinom u snove dolazi.

Rekoh to,

Svečano se obavezah,

Na ljubav.

A mesec na nebu,

Ćutaše.

I ne reče ništa,

Ali me obli belina,

I svetlost,

I njena svetlost

Lagano, stopi se sa onom,

Kojoj se predadoh.