Tigar, zebar i žiraf – priča o neshvaćenom drugu

Tigar, zebar i žiraf – priča o neshvaćenom drugu

Imao sam druga. Još iz onog perioda kada smo svi imali i bili drugovi. Nikad se nije navikao na novo okruženje. Živeo je distanciran od sveta, u nekom svom svetu, pa je i priča o njemu pomalo distancirana od realnosti sveta kojem pripadamo. A priča ide otprilike ovako – taj nesretnik, moj drug, oduvek je verovao da postoji nešto veće od nas, pa i od samog sveta i da je to nešto, zvali ga bog, tvorac, ili prosto vanzemaljci, stvorio ovaj svet kao neku vrstu zagonetke, nešto poput lavirinta u kojem je jedino izostavio Minotaura, ali čije je zdanje podjednako ubistveno i bez njega, a jedini način za spas je pronaći i odgonetnuti tajno značenje koje je tvorac ostavio negde za nas, i koje je uvek je tako govorio, negde sasvim očigledno, ali ga mi još ne primećujemo, jer ne očekujemo da je tu gde je. Tako je on pokušavao na više načina da dotičnu tajnu prepozna i otkrije, te spasi sve nas koji o dotičnim pitanjima ili nismo znali apsolutno ništa ili naprosto nismo marili dovoljno iako nam se ipak radilo o glavi. 

Moram priznati da mi je povremeno druženje sa ovim drugom bilo i više nego zanimljivo, posebno u ono vreme kada se trudio da iz šara jedne žirafe, ili bolje reći žirafa, jer u pitanju je definitivno bila muška žirafa, prepozna i utvrdi mustru po kojoj se replicira stvarnost i tkanje vremena. 

Iako je vredno radio na ovom izuzetnom projektu ispostavilo se da je funkcija preslikavanja toliko kompleksna da ju je nemoguće rešiti za životnog veka pa je iz ovog zaključka, drug izvukao pouku da je u osnovi u pravu, ili bar na pravom putu, ali da je neophodno da se u budućnosti posveti pitanjima koje zahtevaju jednostavniji prilaz, odnosno, onima koje su sasvim izvesno izravne, dakle prestavljaju direktnu reč boga i kao takve ne podrazumevaju komplikovane proračune, već samo sposobnost prepoznavanja jezika kojim su izgovorene ili ispisane. U nervoznim časovima samopreispitivanja drug je pronašao novi metod za odgonetanje božije zamisli. U našem poslednjem telefonskom razgovoru pominjao je nešto poput direktne reči, ali ja sam bio pospan i nisam ga baš najbolje razumeo. Možda je tome kriva vremenska razlika, ali nikako nisam najbolje funkcionisao kada me neko probudi u 4:30 izjutra. Sve dalje što ću reći samo je priča koju sam čuo, pa je kao takvu i prenosim bez izmena. 

Jednoga dana drug je uzeo bar kod skener, mobilni naravno, i otišao pravo u Afričku savanu da skenira zebre. Pošto tamo nije našao ni jednu smislenu poruku ispisanu crnim i belim prugama, a poruku je zasigurno očekivao, setio se tigrova i odlučio da potraži nekog. Zbog ovog je konačno otputovao u neki zabačeni deo Indije gde mu se na kratko gubi trag. Na njegovu nesreću našao je jednog od onih tigrova koji nije puno mario za moderne gadžete. Sa druge strane za hranu jeste mario… i voleo je da se poigrava sa plenom… 

Rendžeri koji su prekasno došli na lice mesta preneli su mi da je tigar bio analogno predvidljiv iz čega sam zaključio da na kraju u celoj stvari i nije bilo nimalo misterije. Moguće je i da grešim… na kraju krajeva ja verovatno pre spadam u one nemarne koji o svemu znaju tek po nešto, a retko kad sve neophodne detalje. Zato je i ova priča maglovita, nejasna i razuđena preko mere i ukusa realnog sveta.