Intimno Crvena

Intimno Crvena

Crvena... tako si daleko... a opet tako blizu... I gle, eto te u samom središtu mog bića... i bićeš tu... zauvek... 

Crvena nema te... i ko zna gde si... i na koga misliš... i kome se osmehuješ... i ko god da je to, znam da je sretan, jer i ja sam bio sretan sa tobom... 

I sada znam... zbog tebe... uvek ću biti sretan... zato što sam uspeo da te sačuvam... za sebe... u sebi... intimno... tamo gde drugima nema prilaza... 

Nije to slika zarobljena u sećanjima... Crvena... Sačuvao sam te onakvu kakva si bila... kakva jesi... i kakva ćeš zauvek ostati jer u dubini moga srca... uvijena u pokrivku od ljubavi i želje ti se nećeš promeniti... nikada... i nikada me nećeš napustiti... 

Crvena... ponekad čujem po nešto o tebi... nekad vidim tvoju fotografiju... daleko si... telom i osmehom... a opet tu si... još uvek... i znam da nigde nećeš otići... i da ćeš biti tu zauvek... a i kako bi mogla da odeš, kad si deo mene... i uvek ćeš biti deo mene... dok god postojim... jer bez tebe ne mogu da postojim... 

I možda mogu da te potisnem i o tebi ne mislim bar na tren... ali taj trenutak kratko traje... koliko i pokret pluća između udisaja i izdisaja... eto, toliko mogu da izdržim, a da ne mislim na tebe... Crvena... Misao o tebi je kao vazduh... nezaobilazan deo života... toliko nužan da je često nesvestan... a misli bez tebe nevažane i prolazane...

Jer ti si ja koliko sam i ja Ja... jer ti si deo mene... onaj najbolji deo mene... što čuvam za sebe... i u koji ne puštam nikog... do tebe... i koji je samo za tebe... i u kojem ti postojiš ne kao misao i želja... vać kao razlog za otvaranje očiju... za pogled prema suncu... i osmeh... i pozdrav... jer ti si sunce koje me budi... i mesec koji me uspavljuje... ti si sve to... i mnogo više od toga...

I zato znam da ćeš zauvek ostati tu... u meni... kao deo mene... jer kako bih ja bez tebe... kako bi mogao da dišem bez vazduha... ili mislim... ili osećam bez da te moje misli i želje dotaknu... toliko si mi bliska... toliko skrivena u srcu... da si odavno postala Ja... na isti onaj način na koji sam ja Ja... i to drugačije ne može biti...

Uostalom, može li samo jezgro moga bića otići i postojati negde daleko od mene... Verujem da ne može... Verujem, jer želim da verujem... kao što želim da verujem da je ovaj život bez tebe samo privremen i lažan... a da je pravi život onaj sa tobom... čak i kada te nema... jer tu je onaj skiveni intimni život bića u čijem si centru ti... Pravi istinski život... onaj koji skrivam i ne pokazujem nikom... 

Možda po neko i sluti... kakav je to život... možda je upravo to razlog zbog kojeg bi prijatelji želeli da te zaboravim i krenem dalje... ali to su njihove želje... ne moje...

Govore mi da sam postao hladan i zatvoren... prečesto ciničan... govore mi da vodim tuđe bitke... ali šta oni znaju... i šta mogu da znaju kad mi ništa ne govorim... Kada ćutim o onom najskrovitijem delu svoga bića u kojem si ti... 

I znaju oni... slute... da si tu negde i ti... ali nemaju nikakvog dokaza... pa ne navaljuju previše... Ponekad pomislim razumeli su... i dopustili mi da živim kako hoću... sa tobom skrivenom u duši... skrivenom u osmehu... u pokretu... sa tobom kao razlogom iza svakog pokreta... jer ti si kao sunce... privlačiš i teraš... i mene... i ostale... da oko tebe kruže... a oni koji ti se jednom previše približe izgoriće... i biti sprženi tvojom vatrom... i taj oganj biće im najdraži... biće trenutak pročišćenja... i oslobađanje od stega... života... na koji su osuđeni oni koji te nisu upoznali... koji te nisu voleli... koji te nisu osetili... 

Jer ti nedopuštaš svakom da te upozna... Ne daješ svakom da oseti tvoje čari... ni tvoj bes... a ja sam upoznao sve... i ti si me grejala i terala... baš kao što zvezde teraju i greju stenje da kruži oko njih... a onda ih zahvati svojom silom... zdrobi i sprži... polomi u parčad... koju odagna daleko od sebe... proždirući pritom one sretne ili nesretne komade stene koji će pasti na tebe i stopiti se sa tobom... 

I na tren ja te dotakoh... i spusti se na tebe usnama i dušom... Crvena... a ti me primi svojom željom i učini da se izmenim... i postanem bolji... I menjah se... i menjam se zbog tebe... i ti si jedini razlog što sam ovakav... i hvala ti za to... i te kratke trenutke privlačenja i igre kada si mi dozvolila da na tebe spustim svoje usne i svoju dušu... 

I kada me zdrobi tvoja snaga... i kada me u ništavilo hladnoće i tame odbaci tvoja sila... ja ostah svojom dušom i usnama priljubljen u tvoju dušu... i ljubih je... i usisah... u srce svoje... i zatvorih... sjajnu i neokaljanu u najdublji ponor svoga bića... i eto te... tu počivaš... tu postojiš... za mene... koga si zdrobila i odbacila... 

I možda ćeš privući druge... i znam da će ti se predati lako... i da se tvoj svet neće završiti samnom... i znam da nemam prava na to... jer ti si zvezda... i sijaš podjednako za sve na nebu... i znam da će ti se i drugi predati... baš kao što sam se i ja predao... i znam da ćeš ih voleti... i dati im deo sebe... i ne zameram... ni njima ni tebi... Tako je to sa stenjem i zvezdama... a opet sretan sam jer zadržah za sebe deo tebe... i evo me sa ponosno ga čuvam... u sebi... skrivenog... da ga drugi ne ukradu... 

I da ti kažem... i drugi će imati moje mane, ali da li će imati moje kvalitete... ili se ja to samo oholo nadam da je tako... verujem u nešto u šta niko drugi ne veruje... u sebe... toliko da verujem i u tebe – bezgranično... jer verujem da znam... da osećam ono što ti osećaš... i nikome ne govoriš... ono što nikada neće preći preko tvojih usana... što je poslednja intimna istina koju čuvaš za sebe...

I verujem da sam u toj istini ja... jer želim da verujem... jer znam da na tom mestu duboko skrivena od ljubopitljivih pogleda i znatiželje sveta u samom srcu moje duše stojiš ti... i nijedna te druga nikada neće istisnuti sa tog mesta... koliko god da ih je bilo... koliko god da ih bude... na tom mestu uvek ćeš biti ti... i samo ti... To mesto u mom srcu i sećanjima ne može ti uzeti niko... jer pripada tebi, kao što i ja pripadam tebi... čak i kad lažem druge da pripadam njima... kada sam sa njima... ili sam sam, pa se prijatelji pobojavaju te samoće... niko ne zna da nisam sam... da sam sa tobom... zauvek... i da se tu najbolje osećam... da je sve drugo laž... ali i život je laž... i mi glumimo svoje laži... 

I moram ti reći... neke glumice su dobre... i ubedljive... dovoljno da skoro da poverujem u laž koju mi nose... i koju ja sa odlučnom naivnošću oberučke prihvatam u nadi da krenem dalje... ali gde je to dalje... i koliko smisla ima udaljavati se od onoga što jesi... od onoga što osećaš... samo da bi produžio daje... jer jedini produžetak koji mi prija... koji bi hteo, je produžetak onoga što sam imao sa tobom... i što možda ne mogu imati na drugi način nego skriveno od pogleda sveta... zatvoreno duboko u suštinu onoga što jesam... onoga što želim da budem.... a tu si ti... i niko osim tebe... i mene... koji te umotanu u slojeve ljubavi, požude, sećanja, želje... čuvam od sveta... od drugih... od onih koji bi da mi te oduzmu... da te otmu... i onih koje bi da zauzmu tvoje mesto... a ne mogu... jer do tog skrivenog mesta ne mogu dopreti... a i da kojim čudom dopru, bile bi odbačene... kao što se odbacuje strano telo... jer one nisu deo moga tela... ni moje duše... niti mojeg Ja... sve ono što ti jesi... i što ćeš uvek biti...

Ne kunem ti se više na ljubav... Ne izjavljujem krupne reči... ni velika obećanja... Ne šapućem ti svoje želje... To možda rade neki drugi ljudi... To nije više za nas... Odavno smo ostavili za sobom intimnost tela... i obećanja koja nosi... 

Intimnost duše drugačijeg je kova... ona mrzi objave... i obaćanja... mrzi deklaracije koje u ljubavnom zanosu dajemo onima koje volimo... ili mislimo da volimo... ili su jednostavno pored nas... 

Intimnost duše zahteva ćutanje... i samoću... 

Ona živi u tišini... daleko od pogleda sveta... daleko od drugih... nju pronalazim u samotnim časovima noći kad lebdim između svesti i sna... kada se jedna predaje, a druga još ne dolazi... kada padnu maske... 

A onda iz skrivenih dubina dolaziš ti... onakva kakvu te pamtim... kakvu sam te oblikovao i pohranio u srce... To nisi ti iz sećanja... to si nova ti... nastala iz one koje se sećam... i one koju sam želeo... I ta nova ti čini me ovakvim... i hvala joj za to... i za sve što će učiniti za mene... jer ona me neće napustiti... i ostaće samnom do poslednjeg trena... ne zbog vernosti, već zbog želje... 

Jer ona me želi na isti način na koji i ja želim tebe – zauvek... a opet još nemam hrabrosti da ti to i priznam... ali ti to znaš Crvena... oduvek... i možda si mi baš zato poklonila deo sebe... onaj intimni deo svoga bića... koji je postao deo moga bića... i bez reči naložila mi... da ga čuvam u srcu... zauvek... ili bar dok ti ne odlučiš da se po njega vratiš... i znam da ćeš doći... i čekam te... na istom skrivenom mestu... u dubini svoga bića... tamo gde te i sad potajno ljubim...