Zašto je univerzum stvorio ljubav, jesmo li mi jedini način da je oseti…

Zašto je univerzum stvorio ljubav, jesmo li mi jedini način da je oseti…

Pitao sam se da li je univerzum stvorio život da bi iskusio ljubav i kakvu… 

Nadao sam se da to nije bila narcisoidna ljubav, ali ako je suditi po ljudima, oni su se uvek divili zvezdama, dakle njemu, koji ih je na neki način izrodio, postojala je dakle i ta turobna mogućnost, da je svo životno iskustvo zapravo ništa drugo do narcisoidno uživanje tvorca. 

Odbijao sam da prihvatim takvu mogućnost. Nije mi se činila puno verovatnom, a i želeo sam da verujem u to da je tvorac kroz nas ispitivao ljubav i učio o njoj, i da smo mi nešto poput alata, ili vrlo preciznog instrumenta kojom univerzum meri i ocenjuje ljubav, strast, zadovoljstvo… sve ono što kamenu i prašini nije dato kao svojstvo, i što ona, teško da bi mogla da oseti da nema nas, kroz koje sve to može ispitati i bar posredno osetiti. I ta misao mi je bila prihvatljiva, ali vodila je ka jednom novom pitanju… 

Kako je znao? Kako je mogao da zna… pre nego što smo postojali… Ako nas je stvorio da bi iskusio osećanja i osetio ljubav, kako je mogao da zna da ljubav uopšte postoji… pre nego što ju je kroz nas osetio… našao… 

Da li je to bila intuicija…. ili možda puko ubeđenje… verovanje da mora da postoji i nešto drugo… veće… što ostaje izvan vidokruga i domašaja čula… van spoznajnog…

Nešto što postoji nezavisno od njega samog… i što je sveprisutno… i što prolazi kroz njega, a da ga on, nije ni svestan… ali zna… ili bar veruje da postoji… jer da ga nema… prostor bi bio banalan… on sam bi bio banalan… i svi događaji bi bili puka slučajnost… koja ne vodi nigde… 

I možda se plašio… praznine… možda… i pokušao da nađe svrhu… i tragao… dugo i bezuspešno… dok ga slučaj nije naveo na život… nešto tako drugačije od onoga što je on sam… a opet deo njega… podložno čudnim pravilima… tako bizarnim, da ne postoje i ne važe nigde drugde nego do za njega samog… 

I možda je već u samom začetku istorije života mogao nazreti da će ga ovaj odvesti do ljubavi i omogućiti mu da je bar posredno upozna… 

A možda je posejavši seme života od samog prapočetka uzgajao ovaj bizarni svet osećanja koja prožimaju sve one koji su živi… ili se takvim osećaju… samo zato da bi mogao da oseti, upozna i zaljubi se… u ljubav… 

Jer šta drugo može da uradi on… koji je sam… u prostoru… i koji stari na isti način na koji i vreme stari… svestan da koliko god se širo i zauzimao prostora, neće u njemu pronaći… i neće se dodirnuti…  sa nekim drugim univerzumom… 

I šta mu je preostalo… nego kao i svakom drugom usamljeniku… da pronađe u sebi… i stvori ljubav… za sebe… za svet… onaj svoj intimni svet… kojem i mu pripadamo… da stvori ljubav… jer ona je dobar lek… i odbrana od samoće…

i razlog i svrha postojanja…