Zašto ne marim kad me slažu

Zašto ne marim kad me slažu

Nisam od onih koji idu na odmore. Ružno, besmisleno, bedno je odmarati se od života. Jer po definiciji ljudi bi trebali da rade ono što vole. A ako rade ono što vole i posvećeni su tome, to onda postane njihov život, ne posao, ne karijera, ne nešto na šta smo osuđeni samo da bi zaradili za hranu, odeću ili stvari koje gomilamo po kući… ili što barem rade oni koji imaju kuću… koji si je mogu priuštiti… a takvih je danas sve manje… 

Tako sam vaspitan – zato ne idem na odmore… ipak, skitam po nekad… u nekim periodima života više, u drugim manje, ali skitam, to mi je u krvi… na kraju krajeva ja sam tek druga generacija onih koji su izašli iz čerge… nikad se ne zna kada će me daljine pozvati, ali zna se, ja ću se na poziv odazvati i krenuti da lutam i da tražim glas koji me doziva... 

U jednom takvom lutanju, dakle, nikako ne na odmoru, zatekao sam se u jednom posebnom pansionu. Smešten na ivici četinarske šume, mirisao je na šumu koja ga je okruživala, posebno posle kiše kada bi ispucala kora ispuštala svoje sokove. Ako bi se u tom momentu na horizontu pojavilo sunce i obasjalo drveće moglo bi se jasno videti po čemu je planina dobila ime. Borovi su dobijali zlatnu i crvenu boju, a atmosfera postajala na momente nadrealna kao u filmovima Luisa Bunjela. 

Ali nije samo to bilo nadrealno, ono što su nekada bili pansioni postajali su moderni hoteli podjednako nadrealnom brzinom. Transformacija je bila potpuna. I ne bi bila moguća da iste nisu poput planinskih utvrda naoružavali najboljim kadrovima koje je turistički esnaf mogao da ponudi. Sećam se menadžera hotela, ljubazne sitne žene prelepog osmeha, koji me je kada sam se žalio na nedostatak domaće kuhinje na meniju ljubazno ubedila da sam kao gost svakako u pravu. Umešno postupajući sa nezgodnim gostom zamolila me je da krenem za njom što sam ja oberučke prihvatio, bila je naime toliko zgodna da se takav poziv nikako ne odbija,  te me sprovela do glavnog kuvara.  

Kuvar je bio od onih što liče na Anthonia Bourdaina, dakle, mršav, sed, ciničan i podjednako vešt sa rečima i noževima. Odmah je prešao na stvar i rekao da se i njemu pomalo gade sve te spodobe koje se vrte po mondenskim mestima na kojima je do sada radio pa je odlučio da se vrati u domovinu, a ovo je bilo jedino što se nudilo. Skratio je priču i rekao da je na meniju ono što se traži. Protestvovao sam rekavši da to nije domaća kuhinja, a time su se reklamirali. Pre nego sam od nervoznog i uvređenog kuvara dobio udarac po nosu devojka se postavila između nas i dala mu znak rukom da se smiri, a meni ponudila piće i društvo što sam ja naravno oberučke prihvatio. 

Veče je odjednom obećavalo. Lutalice vole društvo lepih žena. I iskoristiće šansu da se zadrže u njihovoj blizini ako im se takva šansa pruži. Seli smo za sto i ona je počela da priča. Rukama naslonjen na sto pratio sam lagano njihanje njenog tela dok je pričala usnama i pokretima ruku. Izražavala se živopisno, a rukama naglašavala svaku reč. Kad je primetila da sam se opustio lagano je u priču uvela kuvara i njegove jade sa ženom u koju je beznadežno bio zaljubljen. Bila je ubedljiva – dovoljno da se u priči i sam prepoznam, dovoljno da se svaki muškarac u toj priči prepozna... bila je toliko ubedljiva... ili ja toliko popusljiv prema njoj... za koju nisam ni znao da postoji do jutros, a sada mi se već činilo da je to što je nisam znao sve do sad bila moja velika greška... a vremenom, dok je pričala, zapitao sam se može li se ta velika greška ispraviti još uvek... da li je udata, zaručena, ima li koga... i da li mu je verna... ali znao sam da su to samo retorička pitanja bez mnogo prave sadržine... pravo pitanje koje još sebi nisam smeo da postavim, a koje se približavalo, bilo je da li je to ona koju sam kroz česta lutanja tražio... jer ako je to ona, onda sva predhodna pitanja postaju beznačajna. Trice i kučine. Nevažna, kao što je i prošlost nevažna čoveku koji gleda u budunost, svoju budućnost, a ona je to mogla da bude, vidio sam to jasno, i vino i muzika sa klavira koji je stajao na obodu sale nije me ni malo mogla zavarati... vidio sam da se to pitanje približava... neočekivano... a opet jasno sam ga video kako dolazi... 

Kasnije za sto su nam doneli ono malo domaće hrane koju je kuvar odlučio da nam spremi. Bio sam siguran da mu nije bilo lako da proguta ponos i nadobudnom gostu koji nije čekao ni da završi rečenicu, a već se pobunio, ponudi upravo ono što je tražio. Kuvari danas sebe smatraju umetnicima i imaju podjednako veliki ego. Za ovog bi se reklo da je po veličini ega negde između Dalija i Pikasa i da možda nije rođen u Španiji, ali ima istu onu iberisku poganu crtu koja je svojstvena svim umetnicima sa ovog poluostrva. 

Crvena, tako ću je sakriti od onih koji bi da je kao i ja pronađu, pa možda i mene izbace, zarad toga da njima pravi društvo... Crvena, dakle, mi je ispričala o tome kako je kuvar zaljubljen u neku pogrešnu ženu, koja i nije za njega, jer on očigledno može bolje – ovo mi je zaparalo uši, pitao sam se koliko bolje... i sa kim... posebno me je brinulo ovo drugo pitanje, ali iako to nije rečima i rukama izgovorila jasno je stavila do znanja da misli na neku nedoređenu drugu – koja svakako nije ona – što mi se dopadalo, i što me je opustilo dovoljno da u miru poslušam ostatak kuvarove tužne priče. Priča je evidentno bila Balkanska, ali ona moderna Balkanska priča u kojoj dominira žena, a ne muškarac i u kojoj se nesretnik zaljubljuje i sveso žrtvuje za neku lokalnu lepoticu ne baš visokih stremljenja u životu, i na sreću ne baš visokih prohteva, kojoj se muškarac kojem je do nje stalo baca pod noge spreman da ispuni svaki njen hir. A žena nije hirovita, nemože to ni biti, pre bi se reklo da je lažno skromna, jer o skromnosti i bahatosti teško da se može govoriti u lokalnim okvirima. Životi običnih ljudi na Balkanu toliko su skučeni i ograničeni da nikako ne bi mogli govoriti o visokim prohtevima, ali prohteva ima, i zahteva, a jedan od njih je i taj da ona hoće da ostane u svojoj kući u kojoj je rođena i odrasla i da joj ne pada na pamet da se zaputi u neki drugi svet koji ne poznaje i u kom se kad ga bar na kratko dotakne svojim prisustvom ne oseća baš najbolje. Zato on, vrhunski kuvar, ovenčan nagradama i egom jednog Piaksa služi obroke sasvim prosečnoj gospodi u sasvim prosečnom hotelu – završila je svoju priču Crvena. 

„Ali ovaj hotel svakako nije prosečan. Ima Vas“, rekao sam uz osmeh.

„Hvala, ali ne preterujte. Imamo ovde par izuzetnih kadrova, ali ne čini nas to još dovoljno različitim. Ipak, trudimo se.“

„Taj trud se primećuje.“

„Hvala“, rekla je i stavila tačku na svaki dalji pokušaj da izrazim svoje divljenje. Bio sam previše napadan i očigledan, a ona nije bila od onih koje vole da im se laska i da se lažu. Nije volela glumu, a za istinu i otvaranje bilo je još rano.... a ja sam se nadao da nije prekasno... a njen osmeh mi je govorio da još ima nade...

Posle smo pričali o svemu i svačemu, a mene je iznenada interesovalo kako upravlja hotelom. Bila je mlada žena u svetu u kojem su do nedavno dominirali muškarci i verovatno je već navikla na pitanja koja sam postavljao, a meni je godilo to što se opuštala i postajala neposrednija kada je govorila o poslu. Ja sam dobro glumio zainteresovanost, a na ruku mi je išlo i to što sam pola života proveo kao analitičar pa sam dobro razumeo temu i poput iskusnog konsultanta mogao da razgovor kanališem tako da se ona opusti i bude svoja – jer ja sam, iznenada, izgarao od želje da upoznam to njeno iskreno, ovoreno, neskriveno Ja. Interesovala me ona bez zadrške, bez socijalne prilagodljivosti, izvorna ona koja progovara o svojim snovima, a jasno se naslućivalo da je ambiciozna i da je njeni snovi  vode ka samopotvrđivanju, u poslu, i u životu – podjednako. A odjednom ja sam bio pravi čovek sa kojem bi mogla da priča o svojim željama i idejama, neko ko se razume u posao, standarde, zakone, ko ima iskustva i zna kako da kanališe ideje, jednom rečju savršen ljubavnik za njenu poslovnu ličnost ako takva ličnost postoji, jer ja sam nudio mogućnost provere, potvrede i kontrole, jer ja sam nudio i razumeo snove, i znao kako da ih ostvarim... ili sam barem znao da pričam o tome... onako kako drugi očigledno nisu znali... i odjednom, osetio sam kako postajemo bliski... ali ne na onaj način bliski na koji sam se inicijalno nadao... ali ipak bliski... a to je bio korak u pravom smeru...

Morao sam naravno voditi računa da ne postanem prijatelj, što bi bilo ravno mom emotivnom samoubistvu, jer emocije se lako razvijaju uz hranu i vino, uz džez i crvenokosu u dugačkoj haljini boje borovog soka...  I možda bi me zatekla ta gorka sudbina... da budem prijatelj ženi u koju se nepovratno zaljubljujem da se u hotelu sve nije zasnivalo na njenoj prisutnosti i da ona sama nije morala donositi sve bitne odluke. Spasao me je neki gost koji se žalio na temperaturu vode u bazenu. Spasao na način da se ona izvinila na trenutak što će me ostaviti samog za večerom i otišla da dotičnog gosta oraspoloži. Brzo ga je pročitala, čak i ja koji slabo poznajem i razumem ljude mogao sam naslutiti u njemu nedovoljno lečenog alkoholičara koji će sve zaboraviti ako mu se ponudi dobro piće. 

Pratio sam je pogledom dok ga je sporvodila do bara i ljubazno naređivala barmenu kako da izađe na kraj sa njim. Bio sam zaokupljen tim prizorom, posebno dubokim izrezom koji je u potpunosti otkrivao njena leđa, laganim njihanjem kukova i lakoćom kojom bi usklađivala svoj korak sa koracima drugih. Bio sam toliko zaokupljen prizorom da nisam ni primetio kuvara koji je došao i seo za naš sto. On naravno jeste primetio ono što ja jedino primećujem. I to mu se ni malo nije dopadalo.

Moj pogled nije se mogao sakriti, ali ni njegov. Bez reči odmah smo se razumeli. Kroz glavu mi je na trenutak prošla misao da je Crvena o sebi pričala svo vreme u trećem licu ali sam onda shvatio da nije – ona je verovala u kuvarevu priču, jer joj se činila logična, a verovatno nije ni htela da poveruje da bi mogla biti samo izgovor. Da je ona pravi razlog... a sudeći po barmenu... naslućivao sam da je u pitanju više razloga... Sada se konačno upalio moj analitički mozak i ja sam primetio godine zaposlenih i čežljive poglede... bila je kraljica ovoga zamka... to joj se ne bi moglo osporiti... nikako... i to ona kraljica koja ima moć da pokorava srca... i golica dušu... i snove...

Nije me bilo briga... već samo joj bio spreman pokloniti svoju dušu, snove, budućnost... i nisam se bojao to priznati... nisam još bio poput njih... koji su je svesno lagali... i pričali izmišljene, izmaštane priče... poneke iz stvarnog života... ali uvek one sa pogrešnom ženom koja ih ne razume... jer ne želi da ih razume... jer želi nešto što oni ne shavtaju... želi slobodu i potvrdu... a ja sam, ili bar verujem da sam taj... koji će to da joj pruži...

Okrenuo sam se ka kuvaru i započeo razgovor. Negde tokom tog kratkog razgovora prišla nam je jedna od hostesa i on nas je upoznao – shvatio sam da je to žena o kojoj je Crvena pričala – njegova žena – barem ona privremena... 

Ceo njihov odnos bio je laž... i zasnivao se na laži... ali bila je to neka udobna, prijatna, ljubavna laž, pitka, koja se lako mogla progutati u kojoj su oboje uživali vidno. Nisam ništa govorio, ali kuvar mora da je osetio potrebu da mi ono čemu prisustvujem objasni pa je progovorio.

„Zašto ne marim kada me slažu, žene... žena, moja ili tuđa..“ počeo je svoju priču kuvar. 

„Laž sa usta koje ljubim podjednako je slatka kao i istina, podjednako ukusna, a nekad zna da ponudi i donese veća zadovoljstva od onih koje bi neprestano i monotono ponavljanje istine moglo da donese. Ja svesno biram tu laž, jer dolazi sa primamljivog mesta i ima podjednako primamljivu ponudu. Jer laž je deo ljubavne igre u kojoj strast, želja, poverenje, čežnja, radost, istina plešu oko potrebe i njenog zadovoljenja.

Imati ljubav bez laži, bez prevare, osude, isto je što i živeti na keksu i instant supi. Istina je potrebna, ali ne i dovoljna za ljubav. 

Ljubav je hrana koju valja uzimati često i ne mari previše za veličinu porcije. Od nje se nećeš ugojiti, niti imati drugih tegoba. Ipak, najbolje je uzimati izbalansirane obroke. Niko neće pojesti brašno, kvasac, i napiti se vode i sanjati ukus lisnatog testa. Čovek je stvoren za korasane i da ih zalije kafom.

Ako je istina osnovna namernica, onda je laž začin, a često i skriveni način obrade, ljubomorno čuvani recept kojim se postiže bogatstvo mirisa i ukusa, kojim se kupuje odanost onoga ko se sa ljubavlju hrani. 

Ako je negde i bitno, ovde mišljenje i ocena degustatora gubi svaku svrhu i na njega se niko i ne osvrće... jer svaki je obrok različit i pripreman samo za onog ko će ga probati. A šta se desi nakog degustacije zavisi koliko od obroka toliko i od nepca gosta koji je istim poslužen... Katkada i od gladi... I nije redak slučaj da baš glad prevlada i veže čoveka, ali ima i onih pojedinaca što žele probati više trava i ne zadržavaju se dugo na jednoj ispaši...

ali vratimo se na laž... ne beži od nje... i nikad je ne izbegavaj... u jelu i ljubavi... jer ona je draž života... dok god nije prevelika...“ završio je svoj govor. Bilo je očigledno da se nisam prevario. Možda je bio gad ali je imao rečitost i životno iskustvo... ubitačna kombinacija za ovako zabačeno planinsko odmaralište... nije mu bilo ovde mesto... i to se videlo... i on je to znao... i mogao sam već naslutiti koja je bila skrivena poruka monologa ali mi moje čergarsko poreklo nije dalo da previše okolišam... 

„A tvoja... je li tvoja laž prevelika... ili njena... laž one kojoj se nadaš...“ bio sam direktan

„Ne znam... Šta ti misliš...“ bio je i on... 

I da me nije gledao pravo u oči iz kojih je sevala mržnja i bes prema meni, jasano i nedvosmisleno, i da mi gestovima nije rekao da sam previše zašao na njegov teren, i da je nije ispratio čežljivim pogledom poput mog... lako sam mogao zaključiti na koga se odnose njegove reči... ona je bila laž, začin, najbolji duboki, puni ukus prve i poslednje kašike svakog jela koje je spremao... ne gostima, nego njoj... 

Bio je zaljubljen u svoju šeficu... i mrzeo mene što sam večerao sa njom... umesto njega koji je obrok pripremio njoj... u njegovoj svesti ja sam bio samo lopov koji je zauzeo njegovo mesto za solom... 

Možda bi ovde trebao biti taktičan i reći da mi je bilo neprijatno, ali nije. Možda bi trebao reći da sam bio dirmut. To svakako jesam. Ali isto tako već tad sam znao da to nema nikakve veze sa njim... i njegovom mukom da joj se približi... već pre ima veze samnom i mukama koje ću ja imati da je preuzmem i odvedem iz njenog malog raja koji je odlučila da podeli sa gostima pansiona... jer već sa prvim zalogajima hrane odlučio sam da sebi odgovorim na pitanje koje se samo nametalo... a odgovor je bio možda... ali ono možda koje uliva poverenje neophodno da se nastavi u istom smeru... ono možda koje ustvari znači sa moje strane DA, a sad valja učiniti sve i navesti je da se i sa njene strane stola čuje ista dvoglasna reč... 

Bio sam već tad odlučio da mi je ovaj čovek neprijatelj. I to onaj najgori. Iako to možda i nije bio. Usotalom, gajili smo istu naklonost i da je u pitanju bilo nešto drugo verovatno bi bili najbolji prijatelji a ovako to nikada nećemo postati, ali nisam to smatrao problematičnim. Ne mogu biti dobar prema svima. Jednom davno priznao sam sebi pravo na sreću svečano se zaklevši da i ja imam pravo na sreću. A ona je mogla biti deo te sreće. Mogla biti ta sreća. Izdati sreću zarad uljudnosti nije bio moj način, nisam bio, ja. Tog trenutka odlučio sam da se borim za nju... i to činim sve do danas...