Kad mašta rodi ljubavnika

Noć

Noć pripada onima koji je žele. Jer kada dan zaspi ljudi uglavnom čvrsto spavaju. Svi osim nekih. Oni se vole. I svi oni, kad svane dan, priželjkuju noć… i njene skrivene želje… I tokom dana, često se ozare kada pomisle na putovanje na kraj noći, i buđenje jutarnje zvezde… na nebu i u nama… i onima pokraj nas… jer noć pripada samo nama i onima koje volimo… onima sa kojima je delimo…

Kad mašta rodi ljubavnika

Povremeno sanja ljubavnika, a opet, onima koji bi rado ispunili ovu svetu dužnost ne dozvoljava pristup u svoju ložnicu. I tako oni ostaju vani, a samo po neki izmaštani lik, bez tela, ali obdaren osećanjima, izuzetan u maštovitosti i kadar da je nasmeje, pa i natera da pocrveni od same pomisli na njega, posećuje u usamljenim noćima njenu tišinu. I čini je srećnom. Bar na tren. Bar u snovima.

Stranac

Njen um noću se ponašao kao stranac. I to ne bilo kakav stranac, već upravo onaj stranac koji joj je pričao priče, koja stvarnost nikada nije mogla sustići i prevazići.

Bilo je lako zaljubiti se u takvog stranca. Ne zbog njegovog akcenta, ne zbog obilja ili ekscentričnosti, već zbog mašte koju je upošljavao da bi joj ispričao sve te neverovatne priče, koje je ona, noćima gutala poput hrane i vazduha, i koje je tako želela da doživi i mimo snova, sa su joj se vremenom počele ukazivati i na javi, a tada bi joj taj njen stranac u noći postajao još draži, a njegove priče bliže. Toliko bliže da ih više nije mogla razlikovati od same sebe.

Lucifer mi ponovo dođe u san

Postoji li trenutak kada je prekasno da sanjate. Mislim da ne postoji. Eto ja ponovo sanjam Lucifera, a on sanja o slobodi… ili je to u stvari moj san… u nekom trećem licu… Ako je tako, drago mi je što su moji snovi odlutali ka buntovniku… jer mislim da su dobri, pristojni ljudi predugo ćutali i da je krajnje vreme da se pobune makar i doživeli sudbinu najčuvenijeg buntovnika… ili možda upravo zbog toga…