Figure iscrtane talogom kafe

Figure iscrtane talogom kafe

U sudbinu je počeo da veruje zbog nje. I kafe – može se i tako reći. Skuvala bi mu kafu, nasmešila se i pustila da miris kafe ispuni prostoriju pre nego bi sela i započela razgovor. Razgovor bi bio zanimljiv, na trenutke uzbudljiv i uvek prijatan. Delovao je opuštajuće i pomagao da se zaborave banalnosti sveta i svakodnevnice koja ih je okruživala.

Kafa se ispijala polako, bez žurbe, sa uživanjem, jer jedino je tako mogla da prenese skrivene i neskrivene poruke sadašnjosti i budućnosti. Onda bi okrenuli šolje i pričali jedno drugom o svojim željama, o onome što bi želeli da dožive, a možda bi prećutali ili preskočili po neku skrivenu ambiciju, ali i ona bi bila tu. I svakako bi se ocrtala na tragu koji je na obodu šolje ostao ispisan talogom kafe, ili pre onim poslednjim kapljicama tamne tekućine što se slivaju po obodu šolje iscrtavajući figure nalik onim u Rorschachvom testu. I možda je upravo psiha, a ne samo sudbina, ispisivala figure koje će ona čitati i tumačiti. A on će je slušati, potpuno predat rečima koje je izgovarala, uživajući u njima, i to  ne samo u otkrovenju budućnosti, što mu se otkrivala, već i snazi njene mašte, koja je oslobođena stega svakodnevnog lutala između figura i njihovog objašnjenja tkajuću jednu vrlo poželjnu naraciju u koju je bio spreman da poveruje bez zadrške.

A onda bi se ritual naoko završio i ona bi sakupila šolje i spuštala ih pod mlaz vode kako bi šolje bile oprane, a njihova tajna, tek obelodanjena, zaštićena od ljubopitljivih pogleda nevidljivih zloduha. Ovu tajnu devojka koja mu je gatala otkrila mu je tek nedavno rečima: „Šolje se peru da neko drugi, neko ko nema tvoje poverenje, ne bi imamo priliku da zaviri u tvoju sudbinu. Jer sudbina nezna da skriva svoje tajne, i kada joj se postave prava pitanja odgovoriće na njih direktno, bez uvijanja.“

Ona je imala njegovo poverenje, i godila mu je pomisao na to da se ona brine i da ga ne izgubi tako što je čuvala tajne koje su joj on ili njegova sudbina poverili. Klimnuo je glavom u znak odobravanja i zahvalnosti što se ona brine i o ovom aspektu njegove budućnosti, a ona mu se nasmešila, pa mu odala još jednu tajnu: „A i ako ti se ne svidi, voda će oprati i izbrisati sudbinu koju sam ti prorekla. Zato ljudi traže zapis sudbine u talogu kafe. Lako ga je isprati običnom vodom ako im se sudbina ne dopadne... a i uvek je mogu opet upitati, za svoju budućnost – sudbinu ili neku ženu koja zna čitati tragove ispisane kafom...“

Od tog dana i on pere svoju šolju čim ispije kafu. Njegovo poverenje prostire se samo na sudbinu i devojku. Ne smatra je više gatarom. Sada mu je prijatelj. I samo njih dve znaju sve njegove želje, sve težnje, sve slutnje. I samo njima dvema može otvoriti svoje srce. Priznati svoje žudnje.

I samo od njih dobiti vetar u leđa, jer samo ga njih dve poznaju i razumeju. Sve drugo samo je opsena – nedostojna njegovog poverenja. A njegova vera leži u njihovim rečima, bilo da ih je sudbina šapnula, ili ona glasno izgovorila... ili ih je sudbina jednostavno iscrtala talogom kafe...