Lepota, raskošna i zrela

Lepota, raskošna i zrela

Noćas sam usnio lepotu. Bila je raskošna i zrela. Nedefinisana... promenjiva… kao želja za ženom, koja postaje želja za tobom…

Možda ja i ne znam usniti drugačiju lepotu… neku koja ne liči na tebe… neku u kojoj ne bi našao tragove tvoje… dovoljno stranu da me ne podseća na tebe… možda… jer sada su sve žene obojene bojom tvoje kose i sve nose odeću nalik tvojoj… ili to ja još sanjam i u svakom od snova vidim tebe…

Prođe tako noć… a ja sam nekad srećan, češće nesrećan, ali uvek pored tebe… ili te to moja mašta projektuje skrivenu ispod jorgana u kojem si se šćućurila pored mene…

I kad prođe noć, ja otvorim oči i ponovo prvo ugledam tebe… redovno proveravam ima li neke poruke ili poziva od tebe… a onda pogled bacim i na sliku na tvom profilu… jer nikad se ne zna 

I tek tad uistinu otvaram oči i gledam te – sretan i pokoran… željan… 

Taj ritual mi je važan, poput, prve jutarnje kafe. Pogled na tvoju sliku. I buđenje želje. Možda je to i jedini razlog za ustajanje iz postelje… sad mi se bar čini tako… ovih dana, meseci, godina… čini mi se da je tako… a možda i grešim… možda to i nije tako važan ritual ali meni je bitan… i teško da bez njega mogu… i još sam mu odan… toliko da je tih nekoliko trenutaka provedenih u krevetu, dok prelistavam tvoje slike, vrhunac moga dana…. 

Želeo bih da te milijem spolja i iznutra, jezikom i udom. A opet ništa od ovog ti ne smem reći. Stidljivost je jača od želja. Ponovo. 

I tako dan za danom…

Zato ćutim. Ćutim  i želim te kraj sebe svom snagom muškarca.

I kad me želja nadvlada odem da obiđem mesta na kojima te mogu sresti… i nadam se slučajnosti koja će te meni dovesti… bar na tren… ako već duže ne može…

I pamtim te slučajne susrete… i haljine u kojima si bila… i visinu tvojih štikli… i lepršanje haljine… miris parfema… i poneku reč koju razmenimo… sve to pamtim… i noću sanjam… a susreti se drugačije dešavaju, svaki put se drugačije odvijaju i završavaju na toliko poželjnih načina da in ne mogu sve ni zamisliti… 

I pamtim te slike i te susrete i te zamisli… i maštam… o tebi… jer ne umem i neću o drugima… jer ti si moja želja i ja te neću napustiti i izdati… nikada… kao što me ni ti nećeš izdati i uvek ćeš dolaziti u moje snove…

I kažem svom umu – seti se upamćenih slika, a kad one počnu da blede, tajno prati njene objave i na radost očiju i srca obraduj se slikama njenim. A on mi ne protivreči…

Slike – na njima si još zanosna. I vreme tu ništa ne može. Očito. Ostaćeš zanosna i onda kada me ne bude, pa ni onda kada ne bude onih koji su čitali moje ispovesti…

A i moja želja ostaće jaka… i nadrasti sve moje strahove, i nadživeti jad neuglednog koji i sad od sreće i strasti zadrhti pred svakom tvojom slikom… 

… i možda jednoga dana… ko zna… progovori… 

…možda se čak i usudi da  prizna da te voli…