Lepota, raskošna i zrela
Noćas sam usnio lepotu. Bila je raskošna i zrela.
Nedefinisana... promenjiva… kao želja za ženom, koja postaje želja za tobom…
Možda ja i ne znam usniti drugačiju lepotu… neku
koja ne liči na tebe… neku u kojoj ne bi našao tragove tvoje… dovoljno stranu
da me ne podseća na tebe… možda… jer sada su sve žene obojene bojom tvoje kose
i sve nose odeću nalik tvojoj… ili to ja još sanjam i u svakom od snova vidim
tebe…
Prođe tako noć… a ja sam nekad srećan, češće
nesrećan, ali uvek pored tebe… ili te to moja mašta projektuje skrivenu ispod
jorgana u kojem si se šćućurila pored mene…
I kad prođe noć, ja otvorim oči i ponovo prvo ugledam
tebe… redovno proveravam ima li neke poruke ili poziva od tebe… a onda pogled
bacim i na sliku na tvom profilu… jer nikad se ne zna
I tek tad uistinu otvaram oči i gledam te –
sretan i pokoran… željan…
Taj ritual mi je važan, poput, prve jutarnje
kafe. Pogled na tvoju sliku. I buđenje želje. Možda je to i jedini razlog za
ustajanje iz postelje… sad mi se bar čini tako… ovih dana, meseci, godina… čini
mi se da je tako… a možda i grešim… možda to i nije tako važan ritual ali meni
je bitan… i teško da bez njega mogu… i još sam mu odan… toliko da je tih
nekoliko trenutaka provedenih u krevetu, dok prelistavam tvoje slike, vrhunac moga
dana….
Želeo bih da te milijem spolja i iznutra, jezikom
i udom. A opet ništa od ovog ti ne smem reći. Stidljivost je jača od želja.
Ponovo.
I tako dan za danom…
Zato ćutim. Ćutim
i želim te kraj sebe svom snagom muškarca.
I kad me želja nadvlada odem da obiđem mesta na
kojima te mogu sresti… i nadam se slučajnosti koja će te meni dovesti… bar na
tren… ako već duže ne može…
I pamtim te slučajne susrete… i haljine u kojima
si bila… i visinu tvojih štikli… i lepršanje haljine… miris parfema… i poneku
reč koju razmenimo… sve to pamtim… i noću sanjam… a susreti se drugačije
dešavaju, svaki put se drugačije odvijaju i završavaju na toliko poželjnih
načina da in ne mogu sve ni zamisliti…
I pamtim te slike i te susrete i te zamisli… i
maštam… o tebi… jer ne umem i neću o drugima… jer ti si moja želja i ja te neću
napustiti i izdati… nikada… kao što me ni ti nećeš izdati i uvek ćeš dolaziti u
moje snove…
I kažem svom umu – seti se upamćenih slika, a kad
one počnu da blede, tajno prati njene objave i na radost očiju i srca obraduj
se slikama njenim. A on mi ne protivreči…
Slike – na njima si još zanosna. I vreme tu ništa
ne može. Očito. Ostaćeš zanosna i onda kada me ne bude, pa ni onda kada ne bude
onih koji su čitali moje ispovesti…
A i moja želja ostaće jaka… i nadrasti sve moje
strahove, i nadživeti jad neuglednog koji i sad od sreće i strasti zadrhti pred
svakom tvojom slikom…
… i možda jednoga dana… ko zna… progovori…
…možda se čak i usudi da prizna da te voli…
