Trenutak u kafani

Trenutak u kafani (jedna retka ptica)

Jedna mlada žena seda za usamljeni sto pored vrata restorana. Naručuje kroasan i kafu i priča sa nekim telefonom dok čeka narudžbinu.

Kada je konobar dosnese, ne počinje doručak istog trenutka već uzima šoljicu sa kafom, prekršta dugačke noge i lagano otpija prvi gutljaj.

Između dva gutljaja još vrele kafe, znam to, jer vidim da se kafa u šoljici još  puši, pomera pramen dugačke kose i prebacuje ga rukom iza ramena. Dok ovo radi njene krupne oči šetaju među stlovima, parovima i konobarima, zastavljajući se, samo na tren, za šankom da me osmotre. Zatim produžuju dalje, i vraćaju se ka šoljici. Spušta je na sto.

Iznenada osećam kao da me napustila neka prijatna toplina koje do tad nisam ni bio svestan. Ne znam zašto, ali verujem, da to ima neke veze sa ovom devojkom i njenim pogledom.

Pitam se može li jedan slučajni pogled nekog stranca tako da deluje na čoveka. Pitam se može li moj pogled tako da deluje na nju. Da li ćemo ako razmenimo poglede i dalje ostati stranci? Da li će posle razmene pogleda slediti razmena osmeha? Nešto više od toga…

Tako to ide… tako bi moglo da ide… da ona ponovo podigne pogled sada ponovo prikovan za telefon koji povremeno zvoni označavajući da joj je stigla nova poruka.

Ona ne podiže glavu, dok prstima kida kroasan i stavlja zalogaj u usta.

Uživa u hrani to se vidi. I kafi. A izgleda da je zabavljaju i poruke koje se ispisuju na ekranu njenog mobilnog telefona. Bar verujem da je tako, jer ko god da ih piše uspeo je da joj izmami osmeh.

Pa još jedan.

Sa osmehom izgleda još poželjnije nego inače. Pitam se ko je ova žena. Koliko je plitka ili duboka, koliko nevina ili grešna je ova žena. Pitam se. A pitam se i da li ću to ikada saznati.

A možda se i previše pitam, i možda bi se trebao manuti barskih stolica i gledanja, i možda bi joj trebao prići i upoznati je, ali osmeh koji više ne skida sa lica govori da je ova žena sretna…

S kim – zar je to važno…

Možda je i sama, i uživa u svojoj samoći…

Sve su to dovoljni razlozi… za pustiti je da uživa u trenutku… jer sreća je retka prica i nije lepo plašiti je…

Sve su to razlozi… i svi su dovoljno jaki...

Ostajem naslonjen na šank… i kao skriveni fotograf časopisa Nacionalna Geografija trudim se da budem neprimetni posmatrač koji bilježi trenutak kada jednoj nepoznatoj mladoj ženi, na nekoliko minuta doleće sreća…

Posmatram njen tihi let… stidljivo prikradanje… gledam kako se šepuri i pokazuje svoje koloritno perje… primećujem da se devojka smeje… i gledam tu retku pticu kako uzleće… i nju kako kreće za njom…

… i sretan sam što sam uhvatio pogledom ovaj prizor…

… i što ću ga zapisati…

Ajša

Ajša

Voleo je Ajšu istom onom snagom koju je osećao samo u prisustvu meleka.

I bio posesivan na način na koji to samo jedan ostareli muškarac zarobljen u moru peska može da bude.

I bila je iskušenje – ta lepa mlada žena, za kojom su uzdisali mladi muškarci.

Oni mnogo mlađi od njega, oni koji bi je mogli imati, samo da on nije blagosloven glasom meleka.

I osećao je strah da mu je neki od njih ne ukrade.

Lepu ženu svi zapaze. I priđu. I pitaju: „Ko si ti?“

Mnogi se plaše lepote, i posmatraju je samo iz daljine. Ali priroda je uredila da ima i onih koji ne zaziru od savršenstva i spremni su da ga ukradu – ako im se pruži šansa.

A ona hoda u onim haljinama, slobodnim i vedrim, onim, kave je i Eva nosila,  kojima je za sebe vezala Adama, onda, kada je zbog nje zaboravio na raj, kada ga se odrekao, otvorenim haljinama, iscrtanim cvećem i stihovima, i podjednako izazovnim kao i marama kojom je Denag vezala Manija, i ponekad su one kratke, poput suknji u kojima je Araga upoznala Avrama i namamila ga u svoju ložnicu…

I puno je takvih haljina kojima žene pridobijaju i vežu muškarce na ovom svetu, a ona Ajša, u takvima hoda pred strancima, i onima koji bi da joj to ne budu…

I izluđuje ga ta misao

i stalno mu se vraća iznova

i muči ga

muči ga što hoda u onim izazovnima bluzama koje odaju njihanje njenih tamnih dojki,

koje bude maštu i gone je ka izvoru strasti,

a ona hoda u tim otvorenim haljinama

tako da je mnogi muži mogu naslutiti,

a možda i viditi obrise beline njenih tabana

i muči ga to što je dovoljno nekom svući tu bluzu i da mu se pred očima pojavi savršenstvo.

Savršenstvo koje je želeo za sebe.

Samo za sebe.

Posesivno.

Onako kako samo ostareli ljubavnik može da želi mlađu ženu

Savršenstvo, dato mu prekasno,

Savršenstvo, koje je predugo čekao,

Savršenstvo, koje ljubomorno želi samo za sebe.

I zato u noćima zvezdanim kad ruci pisara prenosi Džibrilove reči

misli o zabrani,

o haljini koja od pogleda razbojnika skriva lepotu,

da je ne ukradu.

Kao grešni matorac bez pokajanja

još osetljiv na ljudsko uzbuđenje

misli o njoj,

misli o njoj, i u onim tamnim noćima bez meseca, bez zvezda, kad hladan vetar duva pustinjom

i dok je gleda kada se svlači kaže joj: „Pogledaj se“

i misli o njoj kao o čudu Božijem,

kao da je Delo Božije,

Njegovom rukom izvajano

za njega,

a ona treba samo da se svuče,

i pokaže,

i da mu srce zaigra,

jače nego onda u pećini,

kada mu se melek prvi put obratio,

i kada je naredio Čitaj.

I čita stihove kanom ispisane

po njenom stomaku,

po grudima,

i zamišlja raj,

a možda ga ne zamišlja, jer se u njemu nalazi,

ili bar pred kapijom raja

kad god ona svuče svoju drsku haljinu.

I ljubomoran je,

na sebe,

i druge muškarce,

što mu je mogu ukrasti,

i zato misli o zabrani

i pisaru diktira reči

zabrane,

izrečene iz ljubavi,

prema jednoj ženi,

izrečene iz straha,

od lupeža i muškaraca mnogih

koji mu je još mogu ukrasti,

a onda ide kući

i ona ga tamo čeka

i povinuje se rečima u knjzi zapisanim,

ne iz straha pred Bogom,

već iz ljubavi prema muškarcu,

koji je voli

i koga ona može slobodno zvati

svojim,

i za koga zna,

da će joj doći, gde god bila,

gde god ga vera ili san odvedu,

gde god da meleci odnesu…

I ne plaši se,

jer ona zna da ima moć nad njim,

sudbinom,

i svetom.

Moć koja lepota zove se.

Moć od Boga i zvezda datu joj,

da pogledom zavodi,

da poglede zavodi,

i srca, stara i mlada,

u predvorje raja uznese…

Moj deda

Jednog dana lekar mu je rekao: „Jednoga dana ćeš umreti, znaš.“

Nije ga slušao.

A onda je došla starost. I lekar je govorio, a on ga nije slušao.

I jednoga dana lekar mu je rekao: Umrećeš.“

A on ga je sa svom odlučnošću jednoga života pogledao u oči i odgovorio: „ Čovek je besmrtan sve dok je živ. Tako sam živeo, tako ću živeti – do god sam sam živ.“

I lekar je ustuknuo, a možda i smrt. Barem na kratko vreme, bar ja želim da verujem da je tako, jer on se nije predao i živeo je besmrtan do poslednjeg daha.

Onda je umro… i postao besmrtan…