Saveti Vronjskog

Reče mi jednom Vronjski – svako ima Anu, treba je samo naći

„Čega ćeš se sećati Vronjski“, pitao je mladić pukovnika. Bilo je očigledno da su rane takve da teško da će preživeti noć. Nisu imali pravog lekara, samo nekog narodnog vidara koji je pomagao doktoru i previjao rane ali nikada i asistirao pri operacijama. Ovo mu je bila prva i pravo je čudo što je pukovnik još živ. Ali koliko još dugo, to niko nije mogao da pretpostavi. Možda dočeka zoru, više od toga mu niko nije davao. Bio je običaj da neko ostane sa vojnikom. Sumirati život koji polako ističe nije lako, čovek ne sme da bude sam. Ne tada. Njega je zapalo da bude sa njim. Ove poslednje sate. Čudno je to. Pukovnik ga je pronašao i spasao kad su ih zarobili, evo sada on nakon toliko godina treba da spase njega.

„Čega ćeš se sećati“, ponovi vojnik.

„Želje da ispadnem velik u njenim očima.“

„Čijim očima?“

„Aninim.“

„Ali to je bilo davno.“

„Za mene taj pogled još traje. I ja još zadrhtim pri pomisli na njega. Pitaš me zašto sam ovde i šta se mene tiču BalKanski ratovi i ja ne znam šta da ti kažem, nemam nikakvog drugog odgovora osim da to činim da bi ispao veći čovek – u njenim očima – veći nego što jesam, veći nego što sam bio…“

„Ali ona je mrtva.“

„I šta to menja? Niko ne može ugasiti te oči, ni smrt, ni bog, a da ne ugasi i mene. One su još žive i motre na mene, sa neba ili iz pakla, zar je bitno.“

„Ti veruješ da ona živi u tebi?“

„Verujem da je taj pogled živ… i da sam mu izložen kao i onoga dana… kada sam je sreo… i da se nigde ne mogu sakriti, niti to želim – želim da osetim da u njemu još postoji iskra, koja će zapaliti sveću za mene – onda kada me više ne bude. Ista ona iskra koja i sad pali plamen u mojoj duši i koja me tera da budem bolji nego što jesam.“

„Ona je bila tvoja iskra?“

„I plamen“, dodaje Vronjski i gleda u pravcu vatre oko koje se greju neki ranjenici i jedan vojnik koji je došao da obiđe svog brata koji je jutros na taljigama donesen u bolnicu. Neki od njih piju, sretni su što su pregurali dan.

„I biće to uvek – dok god postojim“, nastavlja Vronjski, na šta vojnik okreće lice ka njemu. Na njemu suza. Muška. Bez reči. Obojica znaju da će se plamen ugasiti – neće dočekati zoru.

Rat ih je spojio, rat ih razdvaja. Zauvek. Njega pukovnika Ruske vojske i njega kopile jednog Turskog generala – janičara. I nema tu puno vremena i šta da se priča. Neke stvari ostanu nedorečene. Zauvek.

Pred zoru Vronjski kaže: „Ako išta mogu kao savet da ti dam, zato što si bio čovek, što si ostao sa mnom, to je idi… idi i traži svoju iskru vojniče… nemoj slušati naređenja, nemoj se povinovati drugima… živi…“, i vojnik ga sluša, i prihvata poslednje naređenje koje će mu biti dato.

Tog jutra moj pradeda dezertiraće. Napustiće i hrišćansku vojsku, isto kao što je napustio Tursku. I otići će sa ciganskom čergom. Da luta. I za ljubav jedne Jevrejke jednoga dana povešće svoje beskućnike u rat.

Neće to nikada biti rat protiv Turske, ili osveta ocu, ili osveta majke, kojoj je ukradem da bi bio poslat u janičare, biće to rat za ljubav jedne žene.  

I činiće to svako od nas. Kad mu dođe vreme… kad pronađe svoju Anu…

I jednoga dana i ja ću je sresti, i izgubiti, i u našu priču biće umešan isti onaj poriv, i iskra, i laž, i prevara i jedan rat – izdaleka, i lepota, i želja, i vera, i radost… i posle svega snaga… za sve ono što radim… ali tako je to sa nama – žene koje preziru laž i muškarci koji izdaju uniformu…

Neću je odmah prepoznati… trebaće mi neko vreme da uvidim istinu – da je ona moja Ana i da sam je sreo, i da je upalila iskru… i nisam želeo ulogu Vronjskog… želeo sam sudbinu na strani nas… ali glumci ne biraju svoje uloge… oni su izabrani i igraju po tekstu davno zapisanom i njima namenjenom… i mi smo igrali… svoju igru… i bili sretni… i tužni… i živi…  i radovali se… jedno drugome… i životu…

Jednom će mi moja Ana pokloniti knjigu svog omiljenog pisca, a ja je neću pročitati… dugo… ne znajući ni sam, do danas, iz kojih razloga… a onda ću jedne nedelje, u jednoj Beogradskoj knjižari pronaći jedan drugi Bergmanov roman – Razgovori u četri oka – i prepoznati još jednu Anu – podjednako plavokosu i živu, podjednako nestrpljivu i upornu, podjednako tvrdoglavu… kao što je i ona bila… moja Ana… i biću sretan što je tvorac, u nekoj drugoj priči o Ani odlučio da je poštedi i ne baci pod točkove voza… i biću sretan što sam bar na trenutak bio deo Aninog sveta…

I radovaću se… do danas… kad god pomislim na nju… i setim se njenog pogleda onoga dana kad smo se sreli…